Prenosimo tekst Alana Vudsa, urednika sajta "In Defense of Marxism" i jednog od sekretara Internacionalne marksističke tendencije, o masovnom pokretu britanskih studenata protiv najnovijeg brutalnog napada na britanski obrazovni sistem od strane koalicione vlade konzervativaca i liberala. Britanski studentski pokret, svojom masovnošću, nivoom organizovanosti i otvorenošću za ozbiljnu političku artikulaciju svoje borbe, danas predstavlja jedan od najboljih primera učešća evropske omladine u političkom životu društva i pruža novu inspiraciju i ohrabrenje svima koji su odlučni u tome da se izbore za kvalitetno, svima dostpuno obrazovanje. Jedan svet, jedna borba!
Juče oko podneva studenti su se skupili u raznim delovima Londona, kako bi marširali prema centru grada. Širom Londona studenti su se potrudili da na ulice izvedu učenike škola lecima jutro i nekoliko dana pre. Barem polovinu, a verovarno i više od polovine protesta su sačinjavali učenici. Mnogi su bili deca iz radničke klase, iz siromašnih krajeva. Čak je i „Fajnenšl tajms” priznao da je na protestu učestvovalo nekih 20-30 000 učenika i studenata. Dolazeći sa različitih tačaka, protesti su se sjedinio na Trafalgarskom trgu, gde su zatekli kordon policije kako blokira njihov ulazak u Vajthol. Studenti su i dalje nadirali, ponešeni impulsom trenutka, uzvikujući parole i marširajući velikom brzinom. Oni koji su prvi stigli na Trafalgarski trg su sačekali ostale. Potom su studenti brzo nastavili prema Parku Svetog Džejmsa, umesto prema Nasipu, gde je protest trebalo da se zvanično završi. Uprkos svojoj brojnosti, policija je bila nadmudrena i nadigrana od strane studenata koji su se pojavili u mnoštvu ulica.
Više je nego jasnu da studenti nisu poštovali autoritet studentske birokratije iz NUS-a ili UCU-a (vodeće studentske organizacije u Britaniji, prim.prev.), čiji su članovi pokušali da ih odvedu do Nasipa u uglednom i „mirnom” protestu. Međutim, u medijima predstavljena slika anarhične i haotične rulje je netačna. U stvari, protestnici su bili dobro organizovani, stalno se trudeći da ostanu u pokretu i pokušavajući da napadnu slabe tačke policijskih kordona.
Konačno su uspeli da probiju kordon kod Trga Parlamenta, nakon čega su se organizovali tako da ispune trg pre nego što je policija mogla da vrati kontrolu. Bez obzira na kordone, studenti su bili rešeni da stignu na Trg Parlamenta kako bi se približili mestu glasanja o školarinama, kako bi se protest čuo i unutar parlamenta. Uspelo im je.
Političke posledice
Dok je masovni pokret ključao spolja, druga drama se odigravala unutar „Majke svih parlamenata”. Lica na prednjim klupama, klupama za članove vlade, su odražavala njihovu ekstremnu nelagodu. Bili su zatečeni razmerom protesta i generalnim raspoloženjem javnosti, pune simpatija za njega.
Najozbiljnije posledice su osetile liberalne demokrate, koje su sada u dubokoj krizi. Mržnja protestnika je bila uperena prema njima više nego prema konzervativcima. Za vreme izborne kampanje su obećavali ukidanje školarina. Sada su ih povećavali. Ovo je izazvalo talas besa i razdraženosti u velikom broju mladih ljudi koji su na opštim izborima glasali za Liberalno demokratsku partiju.
Pred televizijskim kamerama, jedan od vođa studenata je viknuo: „Ruke gore, ko je glasao za Liberalno demokratsku partiju!” Nekoliko ruku se stidljivo podiglo, kao da je bio zahtev da se jave oni sa polnom bolešću. „Ruke gore, ko će sledeći put da glasa za liberalne demokrate!“ Nijedna ruka nije bila podignuta usred povika „Nikad!“ i „Nikad više!“
Ovo je imalo ozbiljne posledice po Liberalno demokratsku partiju na nivou baze, a takođe i u parlamentu. Velik deo njihovih poslanika je, pod pritiskom, odlučio da glasa protiv. Izgledi za gubljenje poslaničkog mesta, poput dobrog vešanja, čuda čini za koncentraciju. Ali vođstvo u vrhu ostaje čvrsto – čvrsto, to jest, u svom napuštanju svakog pretvaranja da imaju principe.
U svom romanu „Dejvid Koperfild“, Čarls Dikens je stvorio lika poznatog po imenu Juraja Hip, slinavog, dvoličnog činovnika, čije je ime postalo druga reč za bljutavi poltronizam i neiskrenost. Juče je Vins Kejbl, Juraja Hip liberalno demokratskog rukovodstva, pružio izvedbu jedinstvenu čak i za pozamašne anale britanskog parlamentarnog licemerstva.
Uz samopouzdani cinizam, koji dolazi od godina iskustva u korporacijskoj sali za sednice, ministar za poslovanje je obznanio nevericom obuzetom Donjem domu da je njegov plan da utrostruči univerzitetske školarine i u praksi zalupi vrata visokog obrazovanja deci iz radničke klase „pravedan“, „fer“ i „napredan“, te da će siromašni ljudi imati koristi od njega.
Slušajući ovu praktičnu lekciju o bezobraznim izmišljotinama, sigurno je i najokoreliji torijevski („torijevci“ su pripadnici Konzervativne stranke u Britaniji, prim.prev.) desničar morao ispustiti uzdah neverice. Ma koliko da su bili naviknuti na predstavljanje crnog kao belog u toj svetoj dvorani, izvedba ovog virtuoza ih je ostavila bez daha. Izraz zahvalne solidarnosti od strane vođe konzervativaca Dejvida Kamerona, kada je njegov liberalno demokratski kolega konačno seo bio je sasvim prirodan i iskren.
Nije slučajno što je Kameron ljubazno predao zadatak odbrane njegove politike liberalnim demokratama. Posvetio je mnogo vremena usavršavanju svog imidža „gospodina Dobrog Konzervativca“ i nije želeo to da pokvari. Štaviše, protesti su čak uspeli da utiču i na Konzervativnu stranku, terajući konzervativne bičeve(u britanskom parlamentarizmu, tzv. bičevi su službenici zaduženi za partijsku disciplinu među poslanicima, odnosno za primoravanje poslanika da na sednici parlamenta glasaju onako kako nalaže rukovodstvo partije, prim.prev.) da koriste oštru taktiku pri pokušajima da privole konzervativne poslanike da glasaju kako vlada nalaže. Uprkos tome, 6 torijevaca se pobunilo, a 2 su bila uzdržana.
Kao rezultat provrelog nezadovoljstva u Liberalno demokratskoj partiji, 21 od njihovih 57 poslanika je glasao protiv vladinog predloga, dok je još 6 bilo uzdržano, činiviši zajedno 27 poslanika koji su odbili da glasaju za predlog koalicije. Među uzdržanima je bio i Sajmon Hjuz, šef poslaničkog kluba Liberalno demokratske partije. Ovde imamo obrise budućeg rascepa u toj partiji, koji bi mogli da znače prevremen kraj vladajuće koalicije.
Koalicija je, dakle, u teškoćama. Ali šta se može reći za vođe Opozicije Njenog Veličanstva? Ako je ikada postojao trenutak u kojem narod vapi za jasnim vođstvom i agresivnom opozicijom, taj trenutak je sad. Pa šta je uradilo sadašnje rukovodstvo Laburističke partije?
Otkako je izabran na mesto predsednika partije, Ed Milibend je pre svega dosta dobro imitirao Nevidljivog Čoveka. Mnogi članovi Partije su se pitali kada će prestati da ćuti. Sad kada se to desilo, voleli bi da nije. Šta je rekao predsednik Laburističke partije u odgovor na plan konzervativaca i liberalnih demokrata za uništenje visokog obrazovanja?
Odgovarajući na pitanja u televizijskog intervjuu, gde ga novinar pita da li će oboriti meru, Milibend je rekao:
„Mislim da je to loša odluka, ali neću pasti u zamku u koju su upale liberalne demokrate i napraviti obećanje koje ne mogu da održim. Mislim da je lekcija za političare ta da treba obećati manje a ispuniti više, radije nego obećati previše, a onda prekršiti obećanja“.
Prevedeno ja jednostavan engleski (u ovom slučaju srpski:)) , ovo znači: „Dok sam u opoziciji, ne smem da obećam ništa. Onda, kad budem u vlasti, moram da uradim tačno šta sam obećao“. Ovo teško da je program za ohrabrivanje omladine – ili ikog drugog.
Pitanje nasilja
Medijska kampanja predstavljanja studenata kao zločinaca je dotakla novo dno licemerstva i izmišljotina. Svake noći na televizijskim ekranima, javnosti se poklanjaju slike nasilja i ludila, za koje se rutinski krive studenti. Novinari televizija se užurbano raspoređuju na poprište svakog nereda, gde poslušno prikazuju slike maskirane omladine koja lomi prozore, prosipa farbu po starim zgradama i sudara se sa sirotom nezaštićenom interventnom policijom.
Izveštavanje televizije i štampe je bilo pokušaj demonizacije studenata, pripisujući svo nasilje „malim grupama izgrednika“. U jednom trenutku su studenti pokušali da probiju policijske kordone prema Viktoriji. Tada su stvari postale ružne. Nije jasan tačan tok događaja, ali dve važne stvari su se desile: policija je konjima u punom trku jurnula na masu i jedan policajac je pao sa konja, koji ga je potom izgazio.
Televizija je odmah tvrdila da je policajac u pitanju bio svučen sa svog konja od strane protestnika, ali na ovom snimku se jasno vidi da nijedan protestnik u tome nije imao udela.
Jednostavno je ispao iz sedla usled haosa. Svedoci kažu da je masa bila stvarno šokirana kada se to desilo. Ipak, ovaj incident je razljutio policiju, pošto je policajac, izgleda, bio ozbiljno povređen. To im je dalo izgovor koji su tražili. Protestnici su tučeni dok ne izgube svest i mnogi imaju rane na glavama. Policija je udarala nasumično bez imalo brige o životima ili bezbednosti svojih žrtava. „Fajnenšl tajms“ je jutros izvestio da su 43 protestnika hospitalizovana, ali ovo je verovatno smanjena procena, budući da se zasniva na ciframa koje je iznela policija. Sa druge strane, 6 policajaca je poslato u bolnicu, a još 6 ozbiljnije povređeno. 34 protestnika su uhapšena. Po izveštaju metropolske policije, od ovih je 12 uhapšeno zbog „nasilnog nereda“, 2 zbog paljevine, 4 zbog napada na policiju, 3 zbog kriminalnog nanošenja štete, 1 zbog nereda usled pijanstva i 4 zbog „provale“.
Ove optužbe su deo iste dobro orkestrirane kampanje blaćenja studenata i njihovog predstavljanja kao kriminalaca. Pravi kriminalci, međutim, su vlada i snage državne represije. Nasilje kojim je policija udarila na nezaštićene glave demonstranata je definitivno ugrozilo ljudske živote. Po izjavama očevidaca, osoblje kola hitne i policija su se raspravljali oko pitanja nege, pošto su policajci hteli da njihovo medicinsko osoblje zbrine povređene umesto osoblja bolnica.
Mladi dvadesetogodišnji student, Alfi Medouz, je zadobio udarac u glavu policijskim pendrekom, što je izazvalo krvarenje na njegovom mozgu. Nakon što je odnešen u bolnicu na granici kome, njegov život je spasla samo hitna operacija. To je podsećalo na ubistvo Blera Piča, koji je ubijen udarcem u glavu od strane policajca tokom demonstracija protiv izbornog mitinga Nacionalnog fronta (rasističke partije u Britaniji, bliske neonacističkim grupama) 1979. godine.
Mediji prikazuju iskrivljenu sliku koja opisuje žrtve kao agresore, a agresore kao žrtve. Policija je, kažu nam, bila primorana „da se brani“ lomljenjem glava i zadržavanjem sasvim nevinih ljudi satima na zimuštini, bez hrane, vode ili upotrebe toaleta. Ovaj fini oblik mučenja je kršten nazivom koji zvuči nevino: „policijski kotao“. To je praksa koja je očito nelegalna čak i po sadašnjem zakonu, pošto predstavlja ekvivalent bespravnog lišavanja slobode.
Je li ikakvo čudo da mladi ljudi koji su podvrgnuti tako brutalnom tretmanu od strane naših „snaga Reda“ kipe od ljutnje? Je li ikakvo čudo da ih obuzima goruća želja da se iskale nad autoritetom? Uostalom, šta je nekoliko polomljenih prozora u poređenju sa razbijenom budućnošću za generacije naše omladine? Šta je nekoliko izolovanih činova „vandalizma“ protiv državnih zgrada u poređenju sa sistematskim vandalizmom koji ljudi u tim zgradama čine nad našim obrazovnim sistemom?
Kuknjava i plač nad Čarlsom i Kamilom
Danas novinama dominira jedan mali incident. U četvrtak uveče princ Čarls i Kamila su se zaputili na prijatnu večernju zabavu u Londonskom Paladijumu kada su njihov automobil marke „rols-rojs“ okružili studenti koji su svoju privrženosti kraljevskoj porodici izrazili vičući „Odrubite im glave!“ Čarlsu i Kamili niko nije naudio, iako su bili uzrujani. Međutim, već spomenuti „rols-rojs“ je prošao dosta gore, sa slomljenim prozorom i novim slojem bele boje. Fotografija koja pokazuje reakcije para sa otvorenim ustima dok sede u svom autu je bila na naslovnim stranama svih novina u Londonu jutros.
Kako su dva člana kraljevske porodice mogla biti dovežena u sred srede protestnih demonstracija je misterija i ne govori mnogo u korist efikasnosti bezbednosnih planova u Palati. Ali incident se naravno koristi za skretanje pažnje sa pravih problema.
Politički lideri padaju jedan preko drugog u svojoj žurbi da denunciraju ovaj podli napad protiv naše kraljevske porodice. Isti političari koji stalno trube o ljudima „na grbači socijalne pomoći“ jure u odbranu ovih kraljevskih parazita koji svake godine uzimaju milione funti od britanskog poreskog obveznika kako bi o javnom trošku održavali svoj raskošni životni stil.
Establišment, koji u Monarhiji vidi važno reakcionarno oružje u rezervi je bružljivo negovao naklonjenost prema monarhiji u narodu. Ovakav napad na članove kraljevske porodice je nešto bukvalno nepoznato u Britaniji. Neko bi morao verovatno da se vrati do prve polovine IX veka da nađe nešto slično.
Ovo je po sebi značajan razvoj stvari. Pokazuje promenu u stavu koji ljudi imaju prema Monarhiji. Ovi studenti su videli ovaj raskošni prikaz luksuza, koji plaćaju naša javna sredstva, upravo u vreme kada je njihova materijalna budućnost ugrožena opakim rezanjima u javnoj potrošnji. I izrazili su svoj bes protiv simbola svega što je nepravedno, samovoljno i korumpirano u britanskom društvu.
Može se rapravljati o tome da li je takva taktika bila loš potez, pošto je predstavljala propagandni poklon piskaralima u medijima. Ali instinkti ovih mladih studenata su bili zdrava reakcija protiv privilegija i parazitiranja. Sve naše simpatije su sa njima, a ne sa profesionalnim licemerima koji zahtevaju da oni budu lažnjeni „svom silom zakona“.
Iz usta ovih mladih protestnika, „odrubite im glave“ je samo prazna fraza, bez sumnje u svrhu ismevanja. Ali kada premijer preti da iznese punu težinu zakona na njihove glave, to nije šala. Establišment, koji se još oporavlja od posledica demonstracija koje su im skoro pokvarile planove, je rešen da se osveti.
Govoreći iz Dauning Strita (ulica u kojoj se nalazi rezidencija britanskog premijera, prim. prev.), Kameron je rekao da „odgovornost za razbijanje imovine, ili nasilje, leži na ljudima koji to nasilje počine i želim da ih vidim uhapšene i kažnjene na ispravan način“.
Čuti ovakav govor od vođe Konzervativne stranke je očekivano. Ali čuti potpuno istu stvari od strane vođe Laburističke partije je sasvim druga stvar.
Nemoguće je čitati bez dubokog osećaja ljutnje reči Eda Milibenda:
„Nema nikad nikakvog izgovora za nasilje ili nered na našim ulicama, biti za vandalizovanje nekih od najvažnijih simbola naše nacije. Napad na automobil Princa Velškog, u kojem su putovali on i Vojvotkinja Kornvolska, je takođe totalno neprihvatljivo. Znam da će policija preduzeti sve korake potrebne za identifikovanje onih koji su za to odgovorni.“
Što se tiče Princa Velškog i Vojvotkinje Kornvolske tiče, umesto da brine o šteti njhovom „rols-rojsu“, Ed Milibend bi trebalo da objasni parlamentu i naciji da bi dobar način da se smanji javni deficit bio da se ukine monarhija i svi parazitski „simboli“ tlačiteljske prošlosti koji svake godine proždiru brojne milione funti, koje bi bile profitabilnije potrošene na zdravstvo, stambeno pitanje i obrazovanje.Napad na obrazovanje
Studenti i profesori su svesni rizika u gubljenju najdivnijih i najzavidnijih prednosti zemlje. Ako ovaj konzervativno-liberalski plan bude sproveden, on će u praksi lišiti pristupa visokom obrazovanju decu radničkog porekla, a i mnogo dece iz srednjeklasnih porodica će dvaput promisliti pre nego što se upišu na univerzitet. Univerziteti će se vratiti na ono što su uvek bili u prošlosti: povlašćeno utočište za decu bogatih.
Ovo je samo jedan primer načina na koji je vladajuća klasa namerena da vrati sat u nazad. Ovo nije proizvod hira. To je rođeno iz nužnosti koja se nameće. Nije samo to slučaj da buržoazija ne može da sebi priušti pristanak na bilo koje nove reforme. Ona ne može da toleriše ni održavanje onih ustupaka na koje je bila prisiljena pritiscima radničke klase.
Dilema može biti izražena na sledeći način: Buržoazija ne može da priušti održavanje trenutnog nivoa životnog standarda, ali ni radnička klasa ne može da priušti dalje napade na životni standard. Ovde je na kocki odbrana polu-civilizovanih standarda koji su osvajani borbom, pedalj po pedalj. Uništenje ovih uslova života bi potisnulo celo društvo u bedno stanje siromaštva i neznanja, kao u prošlosti.
Dr Debora Boumen, 32 godine, direktor engleskih studija na Gonvil i Kajus Koledžu je rekla: „Postoji rizik da se univerzitetska diploma pretvori u objekat“, kaže. „Trebalo bi da bude okej reći da mi nismo samo ekonomska bića. Da li želimo zemlju u kojoj svi pokušavamo da zaradimo što je više moguće – ili da imamo bogate, ispunjene živote? U opasnosti smo od stvaranja sistema visokog obrazovanja u kojom su ova dva viđena kao ista stvar – a nisu.“
Lovatori u centru Londona ne vide potrebu za kulturom. Oni hoće da otvore univerzitete (i bolnice, klinike, stambene objekte, škole i sve ostalo) privatnom sektoru, kojem će biti dozvoljeno da kupi kajmak u vidu najboljih mozgova i da besplatno profitira od istraživanja koja su plaćena iz javnog buđelara. Na novim tržišno orijentisanim univerzitetima neće biti mesta za nezavisne umove ili kritičko kreativno mišljenje. Oni bi bili svedeni na krave muzare privatnog preduzetništva. Naš sistem univerziteta bi bio žrtvovan na oltaru Privatnog Profita.
Konzervativci i njihovi liberalno demokratski prijatelji žele da pretvore naše univerzitete u tržišno orijentisane biznise koje vode potkancelari, koji se ponašaju kao izvršni direktori velikih kompanija. Nije nizašta posao revidiranja visokog obrazovanja dat bivšem šefu Britiš Petroleuma. To je jasan slučaj „šunjajućeg korporativizma“ (aluzija na engleski izraz „šunjajuća smrt“, prim. prev.).
Sve ovo bi finansirali, ne veliki biznisi, već sami studenti, koji bi bili osedlani nepodnošljivim dugom do kraja svojih života. Istom izopačenom logikom, ogromni dugovi banaka moraju da budu plaćeni od strane države novcem koji je uzet iz budžeta zdravstva, obrazovanja, stambene izgradnje i socijalne pomoći. Siromašni moraju da dotiraju bogate. To je obrnuti Robin Hud (nekim čitaocima „Crvene kritike“ je poznat lik Superhika, alkoholisanog antiheroja iz stripa „Alan Ford“, koji krade od bogatih da bi dao siromašnima, prim. prev.).
Život uči
Lenjinu je bila draga ruska izreka „život uči“. Ljudi uče više u jednom danu borbe nego u dvadeset godina „normalnog“ života. Studentkinja istorije umetnosti na Kings Koledžu iz „dobrostojeće“ porodice i privatne škole u centralnom Londonu, je rekla: „Naučila sam više za osam dana ovde nego ikad pre.“
Pre ovih dešavanja, ova studentkinja je verovala vladi i nije bila uključena u političke aktivnosti nikakve vrste. Politika rezova ju je ubedila da treba da se priključi Blokadi „sa željom da uči“, a našla se u sred srede razgovora o Marksu, Vilijemu Morisu i Raskinu. „Za tri dana sam razumela da je vladina politika jasno ideološka, ne samo ekonomska“.
Mnogi univerzitetski profesori su se okupili na strani studenata. Mnogi nastavnici i predavači aktivno podržavaju studente. Endi Martin, predavač na Kembridžu, koji je učestvovao u blokadi svog univerziteta, je rekao za „Independent“: „Moji studenti su doživeli političko buđenje. I ja sam uz njih“.
Kako je blokada na Kembridž Univerzitetu ušla u svoj deseti dan, „Indipendent“ je izvestio da nije bilo „vandalizma“. Bez pijanih ispada (alkohol i duvan su bili zabranjeni). Bez Molotovljevih koktela, bez barikada, Ali sa mnogo duboko ostrašćenih i razumnih rasprava, obaveštenja koja citiraju Vitgenštajna i pobunjeničkog raspoloženja.
„Nikad nisam upoznao tako duhovite i inteligentne demonstracije“, rekao je jedan od proktora (jedan vid redara na britanskim univerzitetima, prim. prev.) veselo juče, u pratnji sile „buldoga“, univerzitetskih pozornika sa plaštevima i kapama. Njega je više uzrujalo to što se više stotina ljudi napakovalo u „Veliku Sobu“ (kako ju je zvao Vilijem Moris), koja je samo predviđena za maksimalno 150.
Udarci policijskih pendreka velikom brzinom obrazuju studente u vezi sa pravom prirodom države, koju je Lenjin opisao kao „oružani odredi ljudi u odbrani privatne svojine“. Kao odgovor na licermerni hor buržoazije i prostituisanih medija, setimo se da nijedan od pomaka u prošlosti nije dat dobrovoljno od strane vladajuće klase. Morali su biti osvojeni mukotrpnom borbom.
Protiv nepravednih zakona se moralo boriti na ulicama, štrajkovima i demonstracijama, od kojih su mnoge bile ilegalne i brutalno suzbijane od strane „snaga Reda“. Oni koji su se borili za naše slobode su bili podvrgnuti brutalnoj represiji: prebijani od strane policije, sečeni od strane draguna, lišavani slobode, prevoženi u smrt za života u kolonijama, mučeni, kljukani na silu, bičevani i vešani. Sve to se radilo u ime „Zakona i Reda“ i odbrane takozvane civilizacije od „anarhije“.
Naravno, policija nije ništa homogenija od ma kojeg drugog tela unutar društva. Vremenom i oni moraju doći pod utican opšte društvene pobune. Postoje znaci da se to već dešava. Jedan student je dao komentar za „Gardijan“: „Razgovarao sam sa policajcem i on je rekao i ja vas podržavam jer imam dvoje dece“. A svojoj deci je rekao „ako hoćete da idete na protest, idite odmah tamo. Nemojte ići u školu.“.
Uprkos jednostranom medijskom izveštavanju, pravi glas naroda je nastavio da se probija. Nastavnik je vikao tokom „Bi-bi-sijevog“ intervjua sa nekim drugim, primoravajući novinara da razgovara s njim, govoreći nešto poput:
„Ko ste vi da govorite o nasilju? Pravo nasilje sprovode oni ljudi unutra lišavajući moje sinove prava da idu na univerzitet. Ja sam nastavnik i znam koliko mnogo dece u mom kraju treba da ima EMA (Education Maintainence Allowance, dodatak za školovanje) da bi išli u školu.“
Dve učenice iz Londona su objasnile na „Bi-bi-siju“ kako su plaćeni dugovi banaka i bogatih, a kako sad napadaju radničku klasu. Neki momci iz siromašnih radničkih porodica u Istočnom Londonu su rekli da nema načina da plate 9 000 funti da idu na univerzitet, a ako ukinu EMA, šta ih sprečava da na ulicama diluju drogu?
Borba se nastavlja!
Ovaj slavni pokret čini lažovima one koji su tvrdili da je današnja omladina apatična. Gde je sad apatija? Današnja omladina izlazi na ulice spontano, pokazujući veliku odlučnost, hrabrost i polet. Nisu zaplašeni brutalnom taktikom policije i opakom kampanjom blaćenja od strane medija. Probudili su se u život i borbu. Osećaju snagu brojeva. Na ulicama je atmosfera drugarstva i prkosa. To je duh koji može da pobedi!
Hiljade ljudi su prisustvovale protestima u prethodne dve nedelje. Protestni pokret se šiti poput šumskog požara, utičući na nove slojeve omladine, ne samo na koledžima i univerzitetima, već i u školama. Studenti su pokrenuli blokade i demonstracije u mnogim krajevima zahtevajući odbijanje rezova u visokom školstvu i podizanja školarina. Njukasl, Jork, Šefild, Lids, Plimut, Kembridž i mnoga druga mesta u pod uticajem toga.
U Londonu se nastavljaju blokate na Juniverziti Koledž Londonu, Kings Koledžu, Školi orijentalnih i afričkih studija, Londonskoj školi ekonomije. Blokade solidarnosti su pokrenuli studenti arhitekture na Bartletu i studenti Slejd škole lepih umetnosti. Bili Breg i druge poznate ličnosti su podržale pokret.
Omladina je pokazala da je spremna da se bori, ali šta im je uporedna tačka? Ovde se problem može izneti jednostavno: to je problem vođstva. Tačnije, to je problem potpunog odsustva vođstva. Omladina Britanije je izašla na ulice jer oseća da nemaju svoj glas ni u parlamentu ni u postojećim političkim partijama, od kojih su sve prihvatile potrebu za divljačkim rezovima u javnoj potrošnji da bi se začepila zjapeća rupa u javnom finansiranju koje je ostavilo plaćanje dugova banaka.
Godinama smo se navikavali da slušamo dosadno i monotono ponavljanje sredovečnih bivših studentskih radikalnih aktivista o današnjoj omladini. Uzdišu o svojoj izgubljenoj mladosti kada su verovali u nešto drugo osim svoje hipoteke i duga prema banci.
Sa bine na kraju zvaničnih demonstracija, jedan od govornika iz sindikata je rekao: „1968. je trebalo da bude godina studentske pobune. E, kažem vam da smo već izgradili pkret velik kao 1968. godine“. Ovo je primljeno vrlo glasnim klicanjem. U stvari, današnji pokret je na mnogo načina već na višoj razini od maja 1968. Jedan francuski intelektualac i bivši anarhista je nedavno rekao: „Studenti su mnogo ozbiljniji i usredsređeniji sada. Oni reaguju jer u ovoj zemlji nemamo protivtežu.“.
Baš to je poenta. Ono što je potrebno je upravo protivteža. Ta sila u stvari postoji ali se nalazi van sadašnjeg pokreta. Istorija pokazuje da studenti mogu igrati važnu ulogu, ali to je uloga osetljivog barometra koji odražava napetosti i protivrečnosti koje se nagomilavaju u unutrašnjosti društva. Međutim, jedina sila sposobna za preobražaj društva je organizovana radnička klasa.
Bez dozvole radničke klase ne sija ni jedna sijalica, ne okreće se nijedan točak i nijedan telefon ne zvoni. Kada bi ponašanje sindikalnih vođa imalo i desetinu odlučnosti omladine, oni bi sazvali generalni štajk protiv rezova koji prete celoj radničkoj klasi.
Studentski pokret predstavlja oštar kontrast u odnosu na krotkost sindikalnih vođa, koji dopuštaju vladi da gazi po njihovim pravima, nudeći samo slab i mlak odgovor. Sindikati moraju slediti primer studenata! Vreme praznih govora je prošlo. Vreme je da se mobiliše masovna kampanja otpora da se ova reakcionarna vlada zbaci s vlasti.
Konačni rezultat glasanja u parlamentu je bio 323 za i 302 protiv. Ovo je mnogo manja razlika od očekivane i dočakana je zagrcnutim iznenađenjem u dvorani. To pokazuje koliko je mršava baza vladajuće koalicije. „Bi-bi-sijev“ stariji politički dopisnik je prokomentarisao: „Vlada je možda dobila glasanje, ali izvan parlamenta su izgubili raspravu, a izgubili su i kontrolu nad ulicama Londona.“.
Ozbiljni predstavnici kapitalizma shvataju pravu situaciju. Pobuna studenata je samo prvi simptom opšteg procesa radikalizacije, koji će uticati na celo britansko društvo. Komentari poslanika levih laburista, Džona Mekdonela, sumiraju situaciju: „Nemojte nikada zaboraviti ovaj dan. To je dan kada je obrazovanje prestalo da bude pravo i postalo roba koja se prodaje i kupuje. Borba protiv rezova u školstvu i školarina se ne završava ovde. Ovo je tek početak.“
U Londonu, 10. decembra 2010. godine
Translation: Crvena Kritika (Yugoslavia)