"Sjedinjene Američke Države su evidentno jedina 'super sila', što predstavlja vrlo opasnu neravnotežu."
Dominik Moisi, zamenik direktora u "Institut Francais des Relations Internationales" u Parizu, u članku za Financial Times(29/3/99)
Pre tačno sto godina Kropotkin je napisao da je rat normalno stanje za Evropu. A ipak dugo vremena - pola veka - izgledalo je da je ovo predviđanje kontradiktorno sa stvarnošću. U periodu posle Drugog svetskog rata, svetski kapitalizam je doživeo dug period rasta. Ovo je bila objektivna osnova relativne stabilnosti odnosa između klasa, i između nacionalnih država u posleratnom periodu. Ovaj dugi period ekonomskog rasta - zajedno sa podelom sveta između SAD imperijalizma i SSSR-a - koji je dao podsticaj relativnoj stabilnosti u svetskim odnosima. Ali, sada se sve promenilo.
Razlog zbog koga su mogli ostvariti ovaj tzv. mir je balans terora između moćne staljinističke Rusije sa jedne strane, i moćnog američkog imperijalizma sa druge. Borba između dva uzajamno kontradiktorna društvena sistema sa tzv. 'hladnim ratom.'
Novo lice rata
Tokom 50 godina posle Drugog svetskog rata, postojala je relativna stabilnost u svetskim odnosima, bazirana na balansu terora između staljinističke Rusije sa jedne strane i američkog imperijalizma sa druge. Podelili su svet u nešto što je ličilo na odvojene blokove i sfere uticaja. U to vreme nije bilo pitanja da li će Amerikanci napasti Jugoslaviju ili bombardovati Irak. To bi dovelo do rata između SAD i Sovjetskog Saveza, i takav rat je bio isključen 50 godina. Bio je nemoguć zbog razloga koje je Engels predvideo pre više od sto godina. U to vreme je grešio - kao što je veliki pokolj 1914-18. pokazao. Ali, zaključak je važio za poslednjih pedeset godina. Hladni rat je bio manifestacija borbe između dva uzajamno kontradiktorna društvena sistema na svetskom nivou. U tom tzv. periodu mira, fundamentalne kontradikcije nisu bile eliminisane. Naprotiv, gomilale su se. Ovo je otkrivala monstruozna trka u naoružanju, koja je upijala velike delove bogatstva društva. Pitanje je: zašto ove protivurečnosti nisu dovele do rata između Amerike i Rusije u to vreme?
Pred kraj života, stari Engels je pisao o razvoju imperijalizma i militarizma, koji su onda bili novi fenomeni. Sve do Francuske revolucije, stajaće armije nisu postojale. Monarhije 18-og veka su imale male profesionalne armije. Francuska revolucija je to promenila. Pre Revolucije, često je bio običaj da dva generala suprotstavljenih armija postignu 'džentlmenski sporazum' da izbegnu skupu bitku tako što bi odlučili ko je "pobedio". Rat je bio skup biznis! Ovaj način ratovanja je potkopan, prvo američkim ratom za nezavisnost, kada su kolonijalni rezervisti, Egelsovim rečima, odbili da igraju vojni minuet sa snagama engleske krune. Ali je kompletno dokrajčen Francuskom revolucijom, koja je po prvi put, konfrontirala reakcionarno-feudalnu Evropu sa baukom naoružanog revolucionarno raspoloženog naroda.
Brilijantni revolucionarni generali kao što je Lazar Karnot razvili su potpuno novu vojnu taktiku i metode, posebno leveé en masse, u suštini mobilizaciju celog naroda, koji je nosio sve pred sobom. Bizmark je naučio od Francuske revolucije. Još 1807 Hardenberg je pisao kralju Prusije: "Mi moramo uraditi odozgo ono što su Francuzi učinili odozdo." Prusi su se bazirali na Karnotovoj ideji naoružanog naroda, ali su to uradili u reakcionarnom duhu militarizma. Kako bilo, pruska vojna mašinerija je usavršena i dobila je seriju spektakularnih pobeda. Ovo je omogućilo konzervativnom junkeru Bizmarku da izvrši istorijski progresivan zadatak nemačkog ujedinjenja, ali na reakcionaran način - pod dominacijom feudalno-birokratske Prusije.
Do 1890, pruska država, uvek birokratska i militarističkog duha, evoluirala je u čudovište, trošeći fantastične sume na naoružanje. Francuzi i drugi su, naravno, pratili trend. Cela Evropa se transformisala u ogromni vojni kamp. Kada je Engels video akumulaciju vojne moći Nemačke i drugih sila, i nova oružija za destrukciju, zaključio je da ovo može voditi kolapsu države. Takođe je mislio da to može značiti da evropski rat može postati nemoguć. Kasnija istorija je pokazala da je Engles pogrešio. Antagonizmi između Nemačke, Francuske, Britanije, Rusije i Austro-ugarske su vodili Prvom svetskom ratu, čiji je fitilj zapaljen na Balkanu. Taj rat je doveo do bar deset miliona mrtvih i sveo Evropu na ruševine. Drugi svetski rat je proizveo 55 miliona mrtvih, i skoro doveo civilizaciju do uništenja. Iako je Engles pogrešio tada kada je predvideo da je rat postao previše skup, njegovi argumenti važe danas. Ono šta je Engels pisao tada o vojnim izdacima i militarizmu nije ništa u poređenju sa sadašnjom situacijom. U poslednjem periodu, svetski troškovi naoružanja su dostigli više od trilion dolara. Od 1945, nije bilo više svetskih ratova.
Ovo je bio period "mira", na bilo kom nivou dokle god se to ticalo velikih sila. Tačnije, za najveći deo sveta mir je ostao nedostižan san čak i u ovom periodu. U poslednjih 50 godina na svetskom nivou bilo je samo 17 dana mira. Uvek se vodio rat u nekom delu sveta - uglavnom u kolonijalnom svetu. Bilo je dugih ratova za oslobođenje u Keniji, Angoli, Mozambiku i drugim zemljama. Bilo je važnih ratova uključujući i velike sile koje su koristile svoje marionete, kao u korejskom i vijetnamskom ratu. Kasnije smo imali ratove u Nikaragvi i Avganistanu, Zalivski rat, i konačno rat na Kosovu. Ovo je bio prvi evropski rat u poslednjih 50 godina. On predstavlja odlučujuću prekretnicu koja će imati svakojake reperkusije dalekosežnije od trenutnih pitanja na Balkanu.
Pitanje rata je vrlo konkretno pitanje. Zašto nije bilo ratova između velikih sila u poslednjih 50 godina? Zašto, uprkos tako oštrim kontradikcijama, nije bilo rata između Amerike i Rusije? Odgovor je prilično jasan. Sa razvojem nuklearnog oružija, došlo je do promene u prirodi rata. Buržoazija ne ratuje zabave radi, ili patriotizma, ili da bi spasla jadne kosovske Albance, ili da spase malu Belgiju, ili bilo šta te vrste. Ona vodi rat zbog profita, tržišta, i sfera uticaja. Ne vodi rat da bi istrebila ljude. To nije cilj imperijalističkih ratova. To čak nije bio cilj ni Džingis Kanovih Mongola, iako su pobili mnogo ljudi. Ali, iako je koristio masovni teror kao ratno oružije, cilj Džingis Kana nije bio da istrebi celu populaciju, već da je pokori i porobi i prisvoji plen.
Svrha kapitalističkih ratova je da se osvoje tržišta, ne da se istrebe cele populacije. Ali, nuklearni rat bi mogao značiti potpuno uništenje i Rusije i Amerike - u najboljem slučaju. Ovo uopšte nema smisla sa kapitalističkog stanovišta. Iako je bilo nekih ludih američkih generala koji su pravili aritmetičke kalkulacije pokušavajući da dokažu da čak i kad bi nuklearni rat pobio nekoliko desetina miliona Amerikanaca, to bi bilo u redu jer Amerika bi pobedila - takav stav SAD establišment nije ozbiljno razmatrao, već je svoje mišljenje izrazio kroz reči predsednika Trumana, koji je dao ocenu mentalnih sposobnosti američkih generala kada je rekao da je rat previše ozbiljan biznis da bi bio prepušten generalima da ga vode.
Sume koje se sada troše na naoružanje, posebno od strane vodećih imperijalističkih sila čine da izdaci Bizmarka ili čak Hitlera izgledaju kao dečija igra. Posle pada Berlinskog zida bilo je dosta priče o "Dividendi mira". Prezentiran je novi svetski poredak u kome bi ceo svet ušao u dug period mira i prosperiteta pod okriljem SAD, jedine super sile. Ali, stvari su ispale drugačije. Mastilo na govoru Džordža Buša se još nije bilo osušilo a već je izbio rat u Zalivu. Sada, u vezi sa Kosovom, iskusili smo prvi rat na evropskom tlu od 1945. Daleko od toga da vode u razoružanju, SAD nastavljaju da se naoružavaju do zuba. U Sjedinjenim Državama na svakog državljanina odlazi $804 na naoružanje. Sledeća je Francuka sa godišnjim troškom od $642 per capita.
Britanija, koja uprkos potpunom gubitku svoje ekonomske i industrijske moći, voli da se pretvara da je još uvek moćna, troši $484 - apsurdno veliku cifru za zemlju koja je reducirana na drugorazrednu svetsku silu. U ratu na Kosovu, Toni Bler se pretvarao da deluje kao predstavnik velike sile. Ali njegov pokušaj imitacije Vinstona Čerčila nije nikoga prevario. Uzevši u obzir sumnje i oklevanja njegovih evropskih saveznika, Klintonu je odgovaralo da ismeva svog previše žustrog "prijatelja" u Londonu, i bar za određeno vreme, pristane na njegove iluzije o veličini. Drugi ljudi u Americi niju bili oduševljeni. Gunđali su da su Britanci, sa njihovim zahtevima za "rat do kraja" spremni da se bore do poslednje kapi američke krvi. Jer, u slučaju kopnenog rata, Amerikanci bi bi bili ti koji bi morali da odrade najveći deo borbi, a ne Britanci ili Francuzi - i da podnesu najveće gubitke.
Mora se postaviti pitanje: koja je svrha ove lude trke u naoružanju? Tokom Hladnog rata objašnjena je navodnom opasnošću od SSSR-a. Ali ovo više ne stoji. "Zvanični" razlog je potreba da se očuvaju svetski mir i demokratija. Ali ovo neće prevariti bilo koga razumnog. Potezi imperijalista su determinisani isključivo onim što su Nemci zvali real-politikom - to jest, ciničnim i proračunatim ličnim interesom. Naravno, zarad javnog mnenja, diplomatija ovo mora predstaviti u najpovoljnijem svetlu ("humanitarne misije", "mirotvorne snage", "moralna spoljna politika" itd). Nema ničeg novog u ovome. Cinizam i lični interes su oduvek bili vodeći principi buržoaske diplomatije. Kada je odgovaralo njenim interesima da podržavaju Hitlera, nadajući se da će se on okrenuti ka Isotku i napasti Sovjetski Savez, "demokratska" Britanska vladajuća klasa nije oklevala da preda Čehoslovačku u naručje nacista, baš kao što bi čovek bacio kosku gladnom psu. Govoreći o Čehoslovačkoj 1938, britanski konzervativni premijer Nevil Čembrlen ju je okarakterisao kao "daleku zemlju, o kojoj malo znamo".
Rat između Irana i Iraka je izazvao milion ljudi. Ipak ovo je prošlo skoro neprimećeno jer nije uticalo na vitalne interese zapada. U stvari, zapadu je odgovaralo da se Iračani i Iranci kolju međusobno, jer bi ih ovo iscrplo. Sadamu Huseinu je data sva podrška i obezbeđeno naoružanje i oprema od strane Britanije i Amerike - dok im nije pomrsio računicu invazijom na Kuvajt. Ista cinična indiferentnost karakteriše stav zapada prema strašnom genocidu u Ruandi. Ovo samo potkrepljuje licemerje tzv. humanitartnih intervencija imperijalista u Bosni, na Kosovu i Istočnom Timoru. Potrebno je u svakom slučaju raspršiti maglu diplomatije i razotkriti gole klasne interese koji leže iza diplomatskog manevrisanja i propagande.
Iza sve priče o humanitarnim motivima i mirotvornim misijama leži najogoljeniji lični interes. Rat SAD protiv Iraka nije bio motivisan brigom za jadan mali Kuvajt nego što je Prvi svetski rat bio motivisan brigom za malu Belgiju. Glavni problem je bio pretnja američkim rezervama nafte od strane velikog rasta moći Iraka u ovom strateški važnom regionu. Divljačko bombardovanje Iraka je zamišljeno kao upozorenje narodima Bliskog istoka i Zaliva. "Pređite preko linije, i evo šta će te dobiti!" Skoro deceniju kasnije bombardovanje Iraka se nastavlja, iako je svakome jasno da je Irak potučen do kolena i da ne može predstavljati obiljnu pretnju SAD. Bombardovanje i vojno maltretiranje podržava ne manje monstruozna ekonomska blokada, koja uključuje, između ostalog, zabranu trgovine olovkama - očevidno vrlo opasnim oružijem u rukama iračkih učenika!
Kolonijalna revolucija
Pojava SAD imperijalizma kao jedine svetske sile je situacija bez presedana. SAD su sada najkontrarevolucionarnija sila ikada viđena u isotriji. Spremne su da koriste sva sredstva da sabotiraju vlade koje im nisu po volji. U Africi, Aziji i Latinskoj Americi spremne su da daju pomoć gangsterima i lopovima da se bore protiv onih snaga koje SAD doživljavaju kao pretnju svojim strateškim interesima.
Tokom polednjih 50 godina, jeftine sirovine su igrale vitalnu ulogu u razvoju zapadnog kapitalizma. Ovo nije od drugorazrenog značaja. Kontrola izvora nafte i drugih sirovina je glavni faktor u globalnim politikama Amerike i svih drugih imperijalističkih sila. Stoga su spremni da koriste najbrutalnije metode protiv kolonijalnih naroda. Jedan od najimpresivnijih događaja ovog tzv. dugog perioda mira je bila Kolonijalna revolucija. Ovo je bio najveći pokret ljudi još od pada Rimskog carstva: veličanstveni pokret ugnjetenih Kine, Indije, Indokine i Afrike, koji je obuhvatio stotine miliona robova. Istorija ne zna za pokret ugnjetenih koji se bore za svoju nacionalnu i socijalnu emacipaciju sličnih razmera. Ako bi smo tražili paralelu, javljaju se samo dve stvari: pokret ranih hrišćana koji je počeo kao revolucionarni pokret i buđenje arapske nacije u ranim danima Islama. Ali, Kolonijalna revolucija je daleko veća od ova dva pokreta.
U ovoj titanskoj borbi imperijalizam je pobeđen. Ovaj kolosalno progresivni razvoj događaja je predvideo Trocki pre Drugog svetskog rata. On je rekao da će doći tačka posle koje neće biti moguće kontrolisati kolonijalne mase direktno. Jer, to je zahtevalo ogromne resurse i ljudstvo. Britanski imperijalisti su prvi ovo shvatili. Videli su da je nemoguće da obuzdaju kolonijalne mase u Africi i Indiji vojnim sredstvima. Predaja Indije nije bila humanitarni gest. Britanci su isterani iz Indije pokretom masa. Nije mnogo poznato da je britanski imperijalizam pokorio Indiju i držao je pod kontrolom indijskim trupama. To je jedini način na koji su mogli držati kontrolu. Nije bilo nacionalne svesti. Indija je podeljena u male države. Paradoksalno, britanski imperijalizam je stvorio nacionalnu svest u Indiji. 1947, generala Auhinleka je britanska vlada pitala koliko dugo će moći da zadrži Indiju. Odgovorio je: tri dana. Britanci su se suočili sa pobunama u vojsci, neredima, štrajkovima i demonstracijama. Jednom kada je indijski narod postao samosvestan kao nacija i ustao protiv ugnjetača, priča je bila završena.
U jednoj za drugom zemljom, imperijalisti su bili primorani da napuste direktnu vojnu birokratsku kontrolu nad kolonijama. De Gol je naučio lekciju 1958. Pošto je došao na vlast sloganom Algerie Française! (Alžir je Francuski!), izračunao je koliko bi ga koštalo da povede rat protiv alžirskog naroda, i odlučio da se izvuče. Ovo je izazvalo revolucionarnu krizu koja je mogla dovesti do revolucije, da je francuska Komunistička partija imala revolucionarnu politiku. Ovo upravo pokazuje način na koji je Kolonijalna revolucija imala dubok utciaj na metropole. Isto se moglo videti u Portugalu 1974-75, kada su događaji u Angoli, Mozambik i Gvineji Bisao doveli do revolucije u samom Portugalu. 1960 je Belgija isterana iz države Kongo. Ali, pre nego što su napustili Kongo, Belgijanci su izazvali haos koji traje i dan danas.
Iako je Kolonijalna revolucija bila veliki korak napred, na kapitalističkoj osnovi ona nijemogla da obezbedi rešenje za bilo koji od fundamentanih problema ovih zemalja. Posle pola veka od tzv. nezavisnosti, buržoazija nije rešila ni jedan od problema ni Indije ni Pakistana. Agrarni problem još nije rešen, kao ni zadatak modernizacije društva. U Indiji (i donekle u Pakistanu) kastinski sistem, taj ostatak varvarizma, i dalje je na mestu. Ni Indija ni Pakistan nisu rešili nacionalno pitanje, koje je dovelo do burnih događaja, posebno u Kašmiru. I ni jedan država, uprkos zamkama formalne nezavisnosti, nije stvarno slobodna. U stvari, njima više dominira imperijalizam nego pre pola veka.
Skorašnji događaji na Indijskom podkontinentu otkrivaju postojanje nepodnošljivih kontradikcija. Ove dve nuklearne sile su došle na ivicu rata. U pokušaju da skrene pažnju sa nereda unutar Pakistana, Navaz Šarif je očajnički zaigrao na kartu Kašmira. Verovatno je hteo da iskoristi krizu vlade u Indiji, ali Pakistanci ne samo da nisu uspeli u tome, već su pokrenuli događaje koji su doveli do državnog udara. Pokušali su da okupiraju planine Kašmira. Da bi ih povratila, Indijska armija je imala stotine žrtava. S obzirom na teškoće frontalnog napada na ove visove, Indijska armija je razmišljala o manevru koji bi sadržao narušavanje granice sa Pakistanom. Takav korak bi nužno doveo do opšteg rata između ove dve zemlje sa nesagledivim posledicama. Jedino je pritisak Vašingtona na Navaz Šarifa to sprečio. Ali, da bi se opravdao pred pakistanskim javnim mnenjem, počinio je neoprostiv greh optuživši armiju za poraz. Ovo je zapečatilo njegovu sudbinu, rezultujući vojnim udarom u Pakistanu. Samo ovo je dovoljan odraz potpunog ćorsokaka u kome se našao kapitalizam u ovoj zemlji. Nema potrebe naglašavati da pitanje Kašmira nije rešeno, i da u sebi nosi seme novih ratova.
Sve bivše kolonijalne zemlje razdiru ratovi i nestabilnost. Ovo je izraz nemogućnosti rešavanja njihovih problema u kapitalizmu, koji je, kako je Lenjin rekao, "užas bez kraja". U Africi u ovom trenutku se vodi bar četri ili pet ratova, koje karakterišu etnički pokolj, varvarizam ili čak i kanibalizam. Neki od ovih ratova se dešavaju u zemljama koje bitrebale biti bogate, kao što je Angola ili Kongo. Sa karakterističnim licemerjem, imperijalisti vrte glavama i pišu rasističke članke predstavljajući Afrikance kao divljake niže rase. Ratovi u Africi se prikazuju kao plemenski ratovi, a u stvarnosti većina ovih ratova je izazvana mešanjem kapitalističkih sila koje se bore za tržišta i sirovine u Africi. Zemlje kao što su Angola i Kongo poseduju ogromna mineralna bogatstva koje je od velikog značaja za imperijaliste. Slučaj Konga je posebno interesantan. Potencijalno bogata zemlja je redukovana na ruševine. Velike površine su pod kontrolom pobunjenika i stranih trupa. Zimbabve, Angola i Namibija podržavaju vladu Kabile, u čijem je domašaju jedva nešto više od polovine zemlje. Uganda i Ruanda kontrolišu pobunjenike, a prisutan je i Burundi. Svi se trude da se dokopaju kongoanskih rudnika dijamanata i drugih mineralnih bogatstava. Uprkos svim pokušajima i primirjima, konflikt u Kongu ostaje nerazrešen. Ovo je reakcionarni rat na obe strane. Amerika i Francuska se bore u Africi koristeći marionetske vojske. One su vrlo odgovorne za ceo ovaj nered.
Nikada u ljudskoj istoriji nije svet video takvog kolosa ekonomske i vojne moći kao što je imperijalizam SAD-a. Nikada planetom nije tako potpuno dominirala jedna zemlja. U njenim odnosima sa drugim zemljama SAD prikazuju zapanjujuću aroganciju. Spremne su da koriste sva sredstva da podrivaju vlade koje im se ne sviđaju. U Africi, Aziji i Latinskoj Americi su spremne da daju pomoć gangsterima i lopovima da se bore protiv onih snaga koje smatraju da su protivne njihovim strateškim interesima. U slučaju Jugoslavije, linija Vašingtona je od početka bila "uradite kako kažemo, ili ćemo vas bombardovati." A ipak, ako bolje pogledamo, vidimo da ovaj kolos stoji na staklenim nogama. Njegova snaga je ograničena čak i u polju gde izgleda najubedljivijom. Trocki je takođe predvideo još nešto. Rekao je da će Amerika izaći kao pobednik iz Drugog svetskog rata i dominirati svetom. Ali je dodao da će imati uzidan dinamit u svojim temeljima. Upravo takva je sadašnja situacija. Pre sto godina, britanski imperijalizam je vrlo dobro opstajao na račun kolonija. Oni su eksploatisali kolonije. Britanski imperijalizam je napravio zgodne profite od dominacije svetom. Sada je Amerika nasledila ulogu Britanije kao svetskog policajca, ali u potpuno drugačijem istorijskom kontekstu. U periodu dekadencije kapitalizma, umesto da od toga profitira, Amerikanci će imati enormne troškove i iscrpljivanje, i na kraju će imati duboke socijalne efekte unutar samih SAD. Nedavne demonstracije ispred Konferencije WTO (Svetske Trgovinske Organizacije) u Sijetlu su jasna ilustracija.
Vijetnamski rat je bio prekretnica. Ovo je bio prvi rat u američkoj istoriji koji je Amerika izgubila. Ta činjenica je imala fundamentalan efekat u oblikovanju celokupne svesti američke vladajuće klase. To je bila trauma. Ne zaboravimo činjenicu da američki imperijalizam nije bio poražen u Vijetnamu. Poražen je u Americi. Došlo je do masovne pobune, masovnog pokreta protiv rata koji je imao revolucionarne konotacije. Američka armija u Vijetnamu je bila tako demoralisana da je jedan američki general rekao da se raspoloženje SAD trupa može uporediti samo sa situacijom u Petrogradu 1917. Najmoćnija imperijalistička sila koja je ikada postojala u istoriji, poražena je bosonogom armijom gerilaca u džunglama Vijetnama. To je imalo fundamentalnog uticaja na američko vojno razmišljanje kao što smo tada objasnili.
Nakon Vijetnamskog rata istakli smo da američki imperijalizam ne može intervenisati kopnenim trupama u bilo kojoj zemlji na svetu - sa jednim važnim izuzetkom: Saudijskom Arabijom. Zbog njenog izuzetnog značaja za američku ekonomiju, SAD su bile primorane da intervenišu, verovatno zauzimajući obalu gde se nalazi nafta i ostavljajući pustinju Saudijcima. Čak i sada ovo zapažanje ostaje validno. Saudijska Arabija je izuzetno nestabilna. Javni dug sada iznosi oko 10% DBP. Vladajuća klika bazirana oko kraljevske porodice ne može više sebi priuštiti velike koncesije stanovništvu kao u prošlosti. Podele na vrhu, odslikane u feudalstvu unutar kraljevske porodice, odraz su rastućih tenzija u saudijskom društvu. Bauk revolucije kruži nad Arabskim poluostrvom. I ne samo u Saudijskoj Arabiji.Kao rezultat nasilnih fluktuacija cene nafte, ni jedan buržoaski režim na celom Bliskom Istoku nije stabilan.
Istorija revolucija pokazuje da one ne počinju odozdo, već na vrhu, podelama u vladajućoj klasi. Poznati francuski sociolog i istoričar Alexis de Tocqueville se bavio procesom u detalje i pokazao šta se dešava kada stari režim uđe u krizu. Jedan deo vladajuće klase kaže, ako se ne reformišemo doći će do revolucije a drugi deo kaže da ako se reformišemo, biće revolucije - i i jedni i drugi su u pravu. Ovre reči upravo izražavaju situaciju u kojoj se nalaze arpaski režimi danas. Ovi režimi izgledaju na prvi pogled vrlo prosperitetno, vrlo bogato i naizgled stabilno. Saudijska Arabija, Bahrein i Kuvajt su monarhije. Isto važi i za Jordan i maroko, iako poslenji ne uživaju blagoslov naftnog bogatstva. A ipak je svaka od ovih kraljevskih porodica podeljena. To je pokazatelj razvoja revolucionarnih tenzija u ovim društvima.
Bauk revolucije počinje da se iznova javlja svuda. U Iranu, posle dvadeset godina varvarske reakcije pod mulasima, mase ključaju. Kao i uvek, pokret počinje od studenata i inteligencije, tih najosetljivijih barometara skrivenih tenzija u društvu. Masovne demonstracije prošlog leta su ukazale režimu da je strpljenje masa istrošeno. Eksplozija studentskih demonstracija je početak nove Iranske revolucije. Pokret je od onda zamro zbog žestoke represije. Ali, neizbežno će ponovo isplivati na površinu duplo jači. Stratezi kapitala, sa malim zakašnjenjem, moraju doći do istog zaključka kao i marksisti. Nedavno izdanje Busines News-a piše: "Mnogi posmatrači gledaju na demonstracije od prošlog jula, koje su podigli univerzitetski studenti protiv policije i bandi da ekstremne religiozne desnice, kao na upozorenje stvari koje će doći ako establišment ne popusti. 'Katami je poslednja šansa za mirne reforme. Ako on bude poražen, sistemu će pretiti svrgnuće', kaže Ali Rezar - Alavi tabar, urednik časopisa Sobh-e-Emrooz u Teheranu i ključni Katamijev navijač."
Revolucionarni događaji u Iranu su anticipacija procesa koji će se odvijati u Zalivu i na Bliskom Isotku u narednom periodu. Ovo je značajan razvoj događaja, i od fundamentalnog je značaja ne samo za Iran, već za Svetsku Revoluciju. Događaji u Iranu mora da su prosto izuli američke imperijaliste iz cipela. Iran nije bilo koja država, on je strateška država. Ali upravo ovde vidimo granice moći imperijalizma SAD. Iran je takođe bio strateška država i 1979. A ipak nije dolazila u obzir intervencija Amerike da spase svog saveznika Šaha. Oni su bespomoćno u besu gledali kako se stari režim zbacuje, a njihova ambasada u Teheranu rastura. Ako nisu mogli da intervenišu 1979, koliko manje tek sada mogu uraditi protiv revolucije iranskih masa koje će nužno imati potpuno drugačiji karakter: anti-mulahski, anti-kapitalistički i anti-imperijalistički.
Takav razvoj događaja bi imao revolucionarne implikacije širom Bliskog Istoka. Imperijalističke SAD bi bileprimorane na defanzivu svuda. Ako, kao što je vrlo verovatno, odluče da intervenišu u Saudijskoj Arabiji da zaštite svoje naftne interese, izazvaće ustanke u svakoj zemlji na Bliskom Istoku. Ni jedna američka ambasada neće biti pošteđena. Reperkusije će se osetiti i širom Azije, Afrike i Latinske Amerike. Zato se američki, britanski i francuski imperijalisti naoružavaju do zuba u pripremi za oluju koja predstoji. Kako bilo, granice moći imperijalizma iskazane su izuzetnim odbijanjem Pentagona od Vijetnama da pristane na upotrebu kopnenih trupa u bilo kojoj zemlji. U nekoliko prilika gde se ovo događalo tokom poslenjih 20 godina, sa delimičnim izuzetkom Iraka, uvek je bilo protiv malih i slabih zemalja. U većini slučajeva završilo je ili ne baš najbolje, ili izuzetno loše. Amerika je bila primorana da izvede ponižavajuća povlačenja u slučaju Libana i Somalije. Kao što je Stratfor istakao: "Intervencija u Iraku je bila prva u seriji intervencija koje su uključivale Somaliju, haiti, Bosnu i sada Kosovo. Nisu sve od njih završile dobro. Somalija je, po svim merilima bila neuspeh. Invazija na Haiti je smenila prethodnu vladu, ali niko se ne bi složio da je Haiti oslobođen svoje bede. Bosna je trebalo da bude kratkotrajna intervenicija ali se pretvorila u trajno prisustvo. Ali ni jedna od ovih intervenicija nije primorala SAD da se suoče sa ključnim pitanjem: koje su granice američke moći?" (STRATFOR's Global Intelligence Update: The World After Kosovo May 3, 1999)
Ovo objašnjava izuzetno oklevanje Pentagona da pošalje kopnene trupe na Kosovo, oslanjajući se samo na vazdušnu snagu. Amerikanci nisu imali iluzija da ne bi pretrpeli teške gubitke u kopnenom ratu na Kosovu. Ovo bi imalo duboke efekte u svim NATO zemljama, a posebno u samoj Americi. Demonstracije u Sijetlu bi bile beznačajne u odnosu na eksploziju koja bi usledila. Srećom po Klintona, sklepan je sporazum uz pomoć Rusije koja ga je oslobodila ove nužnosti. Da je došlo do kopnenog rata na Kosovu, ishod rata ne bi bio mnogo drugačiji. Stoga, uprkos svoj buci, rat na Kosovu nije izmenio poziciju u kojoj se nalazi Pentagon. Istina, vazduhoplovstvo SAD će lobirati za dodatna sredstva da usavrši svoj arsenal oružija destrukcije. Ali, na posletku, imperijalizam SAD će biti suočen sa potrebom da angažuje kopnene trupe u jednoj ili drugoj zemlji, i suoči se sa posledicama.
Uloga Nemačke
Jedna od najznačajnijih tendencija u poslednje vreme je formiranje regionalni blokova. Posle Drugog svetskog rata, SAD su potpuno dominirale Zapadnom Evropom. Evropa je bila podeljena nadvoje - istokom je dominirala Rusija. Sada je to promenjeno. Čak i pre pada staljinizma, svet je već počeo da se deli u rivalske trgovinske blokove. NAFTA je blok kojim dominira SAD i uključuje Kanadu na severu i Meksiko na jugu. U suštini, SAD tretira ceo američki kontinent kao njen privatni posed. Japan teži da formira sopstvenu sferu uticaja u Aziji. A evropski kapitalisti su formirali Evropsku Uniju.
Lansiranje Eura je tumačeno kao kretanje u pravcu evropske super-države ili čak federacije, i poprimilo je veliki značaj. Ali to predtavlja kompletno nerazumevanje onoga šta se događa. Tačno je da je proces integracije EU otišao dalje nego što su marksisti predviđali. Ali proces još uvek ima svoje granice, i u svakom slučaju daleko je od toga da su prevziđene sve kontradikcije između različitih nacionalnih država koje čine EU. Suština je u tome da postoji samo jedna država ekonomski dovoljno jaka da vodi Evropu, a to je Nemačka. Ova činjenica, koja je trebala biti očigledna od početka, postala je još jasnija od pada Berlinskog zida 1989. Ovo je prekretnica u istoriji Evrope i sveta.
Irski pisac i političar Conor Cruise O' Brien je tvrdio da je francuski i nemački entuzijazam za evropske integracije oduvek bio licemerno pokriće za nacionalne ambicije na obe strane: "Jezik federalizma, na usnama političkih trgovaca," piše, "postao je tajni način apelovanja na rivalne organe nacionalista u dve zemlje. od francuskih nacionalista, slušajući svog predsednika kako preporučuje federalizam, očekuje se da misle: 'Mi ćemo ih nadmudriti jer smo mnogo pametniji, i mi ćemo upravljati Evropom kao da je naša'. Nemački nacionalisti, slučajući gotovo identične reči od svog kancelara, treba da misle: 'Mi nužno moramo dominirati federalnom Evropom zbog naše veličine, brojnosti, snage karaktera i nacionalno poznatog vrednog rada."
U istorijskoj retrospektivi, verovatno je da će uvođenje Eura biti viđeno kao siguran znak evropske integracije na kapitalističkoj bazi. Na svakom nivou, postoje oknflikti interesa. Nemačka snaga lei u industriji, dok Francuska koš ima značajan poljoprivredni interes, koji je odlučna da brani, i iz socijalnih i političkih razloga. Nemačka gleda na istok, ka svojim bivšim kolonijama - Češkoj republici, Poljskoj i ka Balkanu. Francuska gleda na jug, ka svojim bivšim kolonijama u severnoj Africi i svojim mediteranskim susedima, Španiji i Italiji, koje vidi kao potencijalne saveznike. Britanija je donekle specijalan slučaj. Posle decenija industrijskog nazadovanja, Britanija je izgubila najveći deo svoje moći i uticaja u svetu, ali ne i snove, iluzije i maniju veličine. U stvarnosti, postala je parazitska rentijerska ekonomija, kao Francuska pre rata, i polu-satelit imperijalistikih SAD. Manje evropske sile, kao i uvek, gravitiraju oko velike tri, čak jedne čas druge, zavisno od trenutnog interesa. Sve su vođen svojim uskim nacionalim interesom. Grčka ima svoju posebnu politiku u odnosu sa Srbijom i Turskom, na primer. Ali, odlučujuća snaga ostaje Nemačka.
Originalna namera koja stoji iza Evropske Unije je bila da se povežu Nemačka i Francuska kao sredstvo sprečavanja novih ratova između te dve zemlje. Ali cilj Francuske je oduvek bio da bude dominantan partner. U početku je izgledalo da je to slučaj. Nemačka se još uvek borila da izađe iz katastrofalnog poraza 1945. Ali kako je vreme prolazilo, nemačka moćna industrijska baza joj ej omogućila da ostai francusku daleko iza sebe. Pariz se uljuljkivao mišlju da, dok je Nemačka ekonomska evropska sila, Francuska će ostati politički i vojno nadmoćna. Ali sada su sve ove kalkulacije pretvorile u pepeo. Ujedinjenjem, Nemačka se brzo javlja kao super-sila. Oduvek je bilo utopija razmišljanje da njena ekonomska moć neće naći vojni i politički izraz, i da će nemačka vladajuć klasa zauvek biti zadovoljna da bude iza Francuske na svetskoj pozornici.
Sa ujedinjenjem vidimo oživljavanje svih starih snova o nemačkoj veličini. Nemačka trenutno troši nešto manje od Britanije i Francuske na oružije, $355 po glavi stanovnika, ali Nemačka ima vrlo moćnu armiju, moćnu industrijsku bazu, i veliku populaciju od 80miliona ljudi u srcu Evrope. Već je dostigla ekonomskim sredstvima ono što joj nije pošlo za rukom vojnim - da ujedini Evropu pod nemačkom dominacijom. Ali nemačka ekonomska moć ni najmanje nije reflektovana njenim političkim i vojnim izgledom. Ovo se jasno videlo tokom kosovske krize kada su, prvi put od 1945, nemačke trupe učestvovale u vojnoj akciji na tlu druge evropske države. Nivo ovog angažovanja je bio skroman. Ali, njegovo simboličko značenje je bilo ogromno.
Jasni su znaci koji pokazuju da Nemačka postaje nestrpljiva sa veštačkim restrikcijama u njenoj evropskoj ulozi koje su joj nametnuli sumnjičavi susedi. U avgustu 1999. kancelar Šreder je izjavio da "Nemačka ima svako pravo da sebe smatra velikom evropskom silom." Dodao je: "Nemačka nije ni bolja ni gora od bilo koje druge države." Na to je The Economist odgovorio: "Da, gospodine Šreder, Nemačka nije ni bolja ni gora, samo je u velika i u srcu Evrope." Ovi redovi sa zadivljujućom jasnoćom izražavaju stvarni stav Britanije i Francuske prema Nemačkoj. Ali, ništa ne može sprečiti Nemačku da svoje ekonomske i industrijske mišiće pretvori u vojnu i političku moć.
Bizmark je "hegemoniju" opisao kao: "nejednak odnos uspostavljen između velike sile i jedne ili više manjih sila koji je baziran na pravnoj ili formalnoj jednakosti tih zemalja. Nije bazirana na 'vladaru' i 'podanicima', već na 'vođstvu' i 'pratiocima'." To nije loš opis stanja kojem sada Nemačka teži u Evropi. Ono će nužno dovesti do kolizija sa Francuskom i Britanijom, koje sebe ne vide u ulozi "pratioca" Nemačke. Nemačka spoljna politika ostaje skoro ista kao i pre 100 godina. Njena istorija, geografski položaj i ekonomski intersi je teraju da se okrene istoku, nadajući se da će uvesti svoje klijente-države u EU. To je dovodi u konflikt sa Francuskom, jer uključivanje zemalja kao što su Poljska i Mađarska u EU automatski znači propast Zajedničkoj poljoprivrednoj politici, od koje imaju koristi francuski farmeri. Sa druge strane, Britanija, iako se ne protivi principijelno protiv ulaska zemalja koje joj mogu obezbediti nova tržišta za njene proizvode, oštro se protivi svakom nagoveštaju promene u izbornom sistemu EU koja bi sadržala ukidanje prava na veto. Ali kako može uvećana EU dozvoliti malim i siromašnim istočno-evropskim zemljama da blokiraju njene odluke? U svakom slučaju, Britanija je neto donator EU budžeta, i nije oduševljena idejom povećanja svojih troškova davanjem subvencija ovim zemljama zarad nemačkog interesa.
Pitanje širenja EU, stoga, doliva dovoljno ulja na vatru nacionalnih nesuglasica. Proglašenje Berlina kao glavnog grada je politički stav bremenit istorijskim simbolizmom. Nemački kapitalisti nisu gubili ni trenutka da se aktiviraju u Poljskoj i drugim istočno-evropskim zemljama. Oni teže da rekonstruišu svoje stare kolonije i sfere uticaja, u skladu sa nemačkom politikom 'Drang nach Osten'. Ista politika je dovela do kriminalnog cepanja Čehoslovačke. Ove akcije jasno korespondiraju sa interesima nemačkog imperijalizma, koji, pošto je stekao ekonomsku dominaciju u Evropi, vežba svoje mišiće kao politička i vojna sila.
Privremeni savezi i konflikti mogu izazvati svakakve vrste promena dogovora i blokova, koji se formiraju i re-formiraju kao talasi na brzoj reci, ali glavno je da se stara osovina između Francuske i Nemačke rapidno lomi. 'The Economist' primećuje da: "Francuska izgleda da brine s vremena na vreme da Nemačka kreće britanskim putem. Osećaj izdaje Francuske je izazvao seriju relativno malih koškanja sa Nemačkom otkako je Šreder došao na vlast." Ono što je bitno, nisu čarke, već rastuće saznanje u parizu da ne mogu više računati na automatsku podršku preko Rajne, i da je Nemačka sada spremna da krene svojim putem, sviđalo se to Francuskoj ili ne.
Kao i u periodu pre 1914, postoji starno gurkanje oko pozicija između Francuske, Britanije i Nemačke. Isprva nije bilo jasno da li će se Nemačka ujediniti sa Britanijom protiv Francuske. Ali, rastuća moć Nemačke koja je zapretila promenom odnosa snaga u Evropi, gurnula je Britaniju u ruke svom starom neprijatelju - Francuskoj. Stvar je rešena neformalnim savezom, kada su Britanija i Francuska formiraleblok protiv Nemačke. Sada se suočavamo sa sličnom situacijom. Neko je u britanskom Forin Ofisu rekao: "Nacije nemaju stalne prijatelje; imaju samo stalne interese." Uprkos trenutnim čarkama između Britanije i Francuske oko govedine, nužno je da će pre ili kasnije ove dve zemlje morati da nastupe zajedno. Britanski stalni intersi u Evropi će je primorati da se ujedini sa Francuskoj da bi balansirale Nemačkoj.
Nemačka i Balkan
Kao i uvek, uzroci nestabilnosti na Balkanu se moraju tražiti izvan Balkana. U ovom slučaju, početna tačka balkanske krize je bio kolaps SSSR-a i nemačko ujedinjenje. Pre tačno deset godina, novo ujedinjenje Nemačke predstavljalo je fundamentalnu promenu koja je narušila odnos snaga u Evropi. Na isti način, uspon Nemačke kao rezultat ujedinjenja u drugoj polovini devetnaestog veka takođe je promenilo ceo odnos snaga i utrlo put za tri rata. U oba slučaja, Balkan je pogođen značajno, a za uzvrat uticao je na celokupnu svetsku situaciju. Ironija je istorije da 21 vek počinje baš kao što je i 20.
Za Evropljane, rat terba da bude nešto za druge ljude na drugim kontinentima. Evropska radnička klasa je zaboravila kakvi su ratovi, kao što je zaboravila kakve su revolucije i kontrarevolucije. Košmari prošlosti, bombardovanje civila, etničko čišćenje, rasističko ludilo i koncentracioni kampovi, trebalo bi da su stvari prošlosti. Sada je Evropa doživela surovo buđenje. Rat na Kosovu predstavlja prekretnicu u evropskoj i svetskoj istoriji. Pre ovoga, dve super sile, SAD i SSSR, balansirale su međusobno što je obezbeđivalo relativnu stabilnost na sveskom nivou. Nije bilo mogućnosti da se SAD usude da napadnu Irak ili da bombarduju Jugoslaviju. Nestanak Sovjetskog Saveza kao super sile je dozvolio Sjedinjenim Državama da nastupe kao jedina svetska sila i dao joj samopouzdanje da razvije agresivniju spoljnu politiku.
U odnosu na Balkan, sav materijal koji smo pisali poslednjih osam godina daje nam za pravo da kažemo da je jedino naša tendencija ostala ispravna, istrajavajući na klasnim odnosima i internacionalističkom pristupu pitanju. Kakav je bio smisao konflikta? Prvo, predstavljao je odlučujuću prekretnicu na svetskom niovu. On označava fundamentalnu promenu u odnosu snaga koje su se razvijale tokom poslednje decenije, od kolapsa staljinizma, i SSSR-a. Pre kolapsa SSSR-a, dve super sile, SAD i SSSR, balansirale su međusobno i time obezbedile relativnu stabilnost celom svetu. Nestanak Sovjetskog Saveza kao super sile je omogućio Sjedinjenim Državama da nastupe kao jedina svetska sila i dao joj samopouzdanje da razvije agresivniju spoljnu politiku.
Postoji težnja da se vašingtonskoj spoljnoj poltici pripisuje dalekovidost i inteligencija u skladu sa njenom vojnom moći. Kako bilo, kada razmatramo akcije SAD imperijalista, teško je otkriti koherentnu dugoročnu strategiju na Balkanu, osim prostog principa korišćenja ogromne vatrene moći za siledžijsko ponašanje prema ostatku sveta i nametanje svoje volje svakoj vladi. Glavni (i možda jedini) prigovor sadašnjoj vlasti Jugoslavije je bio taj da nije bila spremna da prihvati diktate Vašingtona.
Jedini koji su izgledali od početka da znaju šta hoće na Balkanu, jedini koji su sebi postavili niz jasno definisanih ciljeva u skladu sa dobrim planom akcija, bili su Nemci. Najozbiljniji rezultat ovoga je bila katastrofa u Jugoslaviji. Naravno, bilo je i internih problema. Ukidanje autonomije Kosova - samo je izraz kontradikcija starog sistema - igralo je fatalnu ulogu u ohrabrivanju šovinističkih tendencija koje je Tito oduvek pokušavao da drži pod kontrolom. Ali, kao i uvek, vatra je podsticana spolja. Mešanjem u unutrašnje stvari Jugoslavije, ohrabrivajući otcepljenje Slovenije i Hrvatske, Nemačka je oslobodila snage koje ni ona niti iko drugi nisu mogli kontrolisati. Nema sumnje da oni nisu predvideli posledice svojih akcija. Ostavka nemačkog ministra spoljnih poslova Genšera je virtuelno priznanje da su se preračunali. Ali, kako bilo, ostavili su to drugima - posebno Britaniji i Francuskoj - da plate račun.
Imperijalističko siledžijstvo
Arogancija SAD imperijalista koji teže da nametnu svoju volju ostatku sveta prikazana je prvo napadom na Irak a onda bombardovanjem Jugoslavije. NATO je samo pokrićće za ambicije SAD šitrom sveta. Na samitu NATO-a početkom 1999. godine, prezentiran je novi strateški dokument, koji je proširio oblast NATO intervencija. Ovo je potpuna revizija svetskih odnosa koji su ostali skoro nepromenjeni preko 300 godina, još od Vestfalskog sporazuma iz 1648. Od onda do danas, bio je prihvaćen osnovni princip o nemešanju u unutrašnje stvari između zemalja. Kosovski rat predstavlja kršenje svih prihvaćenih normi u međunarodnim odnosima bez presedana. Jer kakva god da su mišljenja o Kosovu, to se ne tiče SAD. Jugoslavija je još uvek bila suverena država, daleko od Severnog Atlantika i direktne pretnje Americi.
Što se tiče Kosova, nije najjasnije da li je Amerika radila po ranije utvrđenom planu. To je jedna od mogućnosti, ali ne izgleda mnogo verovatno. Verovatnije je da je ceo rat bio rezultat pogrešne procene. Clinton je naveden na mišljenje, od strane Stejt Departmenta, da će se beogradska vlast predati odmah posle nekoliko bačenih bombi. Ali, nije išlo tako glatko. Predsednik Truman je jednom primetio da američki generali nisu sposobni da marširaju i žvaću žvaku istovremeno. Kako bilo, u kosovskom konfliktu, Pentagon se pokazao da je inteligentniji od trenutnih stanovnika Bele Kuće. Po pouzdanim izvorima, došlo je do sukoba između Pentagona i Stejt Departmenta oko akcija koje treba preduzeti. Pentagon je bio zabrinut zbog ove avanture u Jugoslaviji, a posebno oko mogućnosti kopnenog rata. Da bi razuverio generale, Klinton je izričito naglasio da kopnenog rata neće biti, od samog početka - ovu odluku su dosta kritikovali vojni eksperti u Americi i van.
Prilično je jasno da Amerika nije želela da bude uvučena u rat na Balkanu. Ono što je Vašington želeo je stabilnost na Balkanu, pod njegovom kontrolom. Problem sa Jugoslavijom je bio u tome što nije delovala u skladu sa željama Amerike. Stoga je bio ugrožen njen prestiž. Uspešna vojna operacija na Kosovu je trebalo da bude dokaz ozbiljnosti NATO-a u podržavanju svojih deklarisanih ciljeva. Medlin Olbrajt - verovatno najgori sekretar inostranih poslova koga su SAD ikada imale - uradila je sve što je u njenoj moći da isprovocira Jugoslovene. Arogancija Vašingtona je pokazana u čuveom sporazumu iz Rambujea koji je napisan tako da ga ni jedna suverena vlast na svetu ne bi mogla prihvatiti. Bio je sličan čuvenom ultimatumu Austro-Ugarske Srbiji 1914. Beograd je odbio da ga prihvati, što je bilo potpuno predvidljivo, i bombardovanje je počelo. Ali, onda su stvari krenule vrlo loše po NATO. Beograd se nije predao i Jugoslovenska Armija nije mogla biti uništena, pa je NATO namerno gađao civilne ciljeve: fabrike, kuće, mostove, bolnice, škole. Ovo je bio pokušaj da se zastraši jugoslovenski narod, da se primora da poklekne pred američkim imperijalizmom, baš kao Irak. Ali i posle osam godina bombardovanja i ekonomske blokade, Vašington nije ništa bliži ostvarenju svojih strateških ciljeva u Iraku. I verovatno neće biti ni na Balkanu, dugoročno posmatrano.
Imperijalistička Amerika je moćna vojna sila i poseduje izuzetna i zastrašujuća sredstva za uništavanje. Ali SAD propaganda sistematski preuveličava nezavisan značaj američke vojne tehnologije. Na primer, digli su prašinu oko tzv. pametnih bombi. Toliko su precizne, kažu, da mogu sa velike visine da pogode i najmanje mete. Cilj ove propagande je da ubedi američko javno mnenje da mogu voditi rat bez gubitaka, samo bombama. Kako bilo, ako su ove tvrdnje tačne, teško je razumeti zašto su bombardovali takve ciljeve kao što su Kineska ambasada, konvoji izbeglica sa Kosova, ili teritorija prijateljskih zemalja kao što su Albanija i Bugarska. Takvi incidenti pokazuju da su tvrdnje o nepogrešivosti tih tzv. pametnih bombi glupost.
Često se ponavlja da je prva žrtva rata istina. 1914. Britanci i Francuzi su lansirali veliku propagandnu kampanju kako bi demonizovale Nemačku optužujući je za sve moguće vrste zločina u okupiranoj Belgiji. Neke od priča o zverstvima su bile istina, dok su moge bile laži i preterivanja. Ali, glavna stvar je u tome da je propaganda korišćena kao vojno oružije, da smekša javno mnenje i pripremi ga za pokolj Prvog svetskog rata. Na sličann su pripisali sve vrste užasnih zločina Srbima. Bez sumnje, bilo je zverstava nad kosovskim Albancima, ali ne na nivou na kome su oni to prikazivali. Većina zločina je počinjena pošto je NATO počeo sa bombardovanjem. Njih nije činila Jugoslovenska Armija, već tzv. Četnici, paravojne bandejedva nešto bolje od srpskih fašista. Sličan fenomen je viđen u svakom ratu na Balkanu. I nije istina da su te stvari isključivi monopol Srba. Hrvatska je prognala 300.000 Srba sa zemlje na kojoj su živeli stotinama godina. Oni su takođe lansirali prljavu kampanju etničkog čišćenja bosanskih muslimana u Mostaru 1993. A ipak je ovo potpuno prihvaćeno od strane zapada, po principu "neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj". Zapad je sve ovo privatio nemom saglasnošću, baš kao što sada ćuti o etničkom čišćenju i ubijanjima srpskih civila od strane OVK na Kosovu. Cilj ove imperijalističke propagande je bio da se demonizuju Srbi.
U svakom ratu generali koriste oružije propagande kao ispomoć tenkovima, avionima i navođenim raketama. Ali propaganda koja je pratila ovaj konflikt od prvog do poslednjeg dana je sigurno bez presedana. Tokom bombardovanja vođe NATO-a su ubeđivali ljude da je ovo "pravedan rat". Bilo je nemoguće širim masama da dođu do balansirane verzije događaja, a kamoli istine. Iako nije bilo entuzijazma za rat u Britaniji (ili Americi), većina ljudi ga je gunđajući prihvatila kao neizbežnog. Ipak, u Italiji i Grčkoj je postojala masovna opozicija ratu, a i u Nemačkoj se razvijao sličan stav, izazivajući ozbiljne unutrašnje probleme za SPD i Zelene. Nemački narod, za razliku od britanaca, nije imao iskustva u ratovima od 1945. i nije imao želju ni da ga stekne. Svakom informisanom posmatraču bilo je jasno da je sva ova propaganda bila brdo laži. Da je bilo zverstava, jasno je, iako je njihov obim preuveličan zbog propagandnih ciljeva. Stratezi NATO-a uopšte nisu bili motivisani humanitarnom brigom. To se pokazalo njihovim odbijanjem da prime izbeglice u svoje zemlje. Njima su trebala ubijanja da bi opravdali svoje bombardovanje. Nikada nije jasno istaknuto da su ubijanja bila rezultat NATO bombardovanja. I što su više mogli preuveličati zločine, više su mogli da intenziviraju bombardovanje.
Slika u koju NATO voli sebe da projetkuje, je slika velike srećne porodice demokratskih država ujedinjenih u cilju odbrane mira i civilizacije. Posle pada SSSR-a, NATO je radio na proširivanju svog članstva, u procesu koji ga dovodi pravo do ruske granice. Ali ova slika je vrlo daleko od istine. NATO nije jedan homogen blok, kao što su to otkrili događaji na Kosovu. Na primer, krajem aprila, NATO je došao na ideju da Srbiji nametne naftni embargo, ali nije mogao postići jedinstvo po tom pitanju. Nametanje embarga bi impliciralo blokiranje ruskih tankera. Oni bi verovatno bili praćeni ruskom mornaricom, i stoga je situacija sadržala potencijalni ratni konflikt. Da bi ovakva vrsta operacije bila "legalna", NATO bi morao da ima odobrenje UN, ali Rusija i Kina, u Savetu Bezbednosti, blokirale bi bilo koju rezoluciju koja bi NATO snagama dozvolila da zaustavljaju i pregledaju brodove na otvorenom moru. Ovo je gurnulo članice NATO-a, Francusku, Grčku i Italiju da stopiraju celu ideju. Na kraju se moralo od nje odustati, dokazujući još jednom da NATO nije imao jedinstvenu politiku i da je bio blizu otvorenog sukoba i podele u svojim redovima tokom bombardovanja.
Tokom cele kampanje, vlada Sjedinjenih Država je morala da se bori da održi Savez u jednom komadu. Vojna strategija SAD je bila ograničena usled protivljenja iz samog NATO-a. Još u martu, italijanska vlada je bila u problemima. Italijanski parlament je glasao za nastavak pregovora i suspendovanje bombardovanja. Stoga je Italija, zajedno sa Grčkom, drugom najbližmom mestu konflikta, tretirana kao slaba karika u savezu.
Nemačka takođe nije bila raspoložena za ratovanje. Nedelju dana po početku bombarodvanja, ispitivanja javnog mnenja su pokazala da je tek svaki četvrti Nemac za slanje kopnenih trupa. Čak je i u vlasti bilo nesuglasica po ovom pitanju. Zeleni su bili pod pritiskom svoga članstva koje je bilo protiv rata, a bilo je opozicije i unutar SPD. Da su nastavili sa planovima za kopneni rat, NATO bi se verovatno raspao. Zbog toga su NATO i Amerikanci morali da manevrišu sa Rusima kako bi okončali konflikt i izbegli rat na zemlji.
Da li je nato ostvario svoje ratne ciljeve?
Neizbežno je bilo da na kraju rata viču: "Pobedili smo, pobedili smo!". Šta je drugo trebalo da kažu? Bombardovanje je moralo biti prikazano kao uspešno uništavanje jugoslovenske ratne mašinerije. NATO je tvrdio da je uništio trećinu srpskih tenkova. To znači stotine. Ali do sada je dokazano svega 13! Kao što The Guardian od 4.7.99. otkriva: "Šteta koja je naneta srpskim kopnenim trupama pokazala se minornom u odnosu na tvrdnje Džejmija Šea i njegovih kolega na dnevnim NATO pres-konferencijama."
Jugoslovenska armija je ostala netaknuta. Ona se ukopala u očekivanju kopnenog rata. Jasno je da je ona bila spremna za borbu. Da je došlo do kopnenog rata, nije sigurno ni da bi Amerikanci pobedili. Naravno, to bi bio vrlo krvav sukov, sa ogromnim gubicima na obe strane. Pod takvim okolnostima, vrlo krhko jedinstvo NATO-a bi bilo izloženo ogromnom pritisku. Javilo bi se veliko protivljenje ratu u svakoj zemlji, pa čak i u Britaniji i SAD.
Ovo je očigledno bio težak teren za Američku Armiju - ni nalik onom na kome je vođen Zalivski rat. To bi bio pravi košmar. Zbog toga je Pentagon bio protiv. Razlog zbog koga su uspeli da se Jugosloveni povuku nije bilo bombardovanje. Pravi razlog su Rusi, posebno Černomirdin, koji su takođe bili užasnuti mogućnošću rata u Jugoslaviji, plašeći se efekta unutar Rusije. Na kraju rata, zapadni korespondenti su se zbunjeno češkali po glavi kada su videli jugoslovenske treupe kako se vraćaju sa Kosova mašući zastavama i pokazujući rukama znak pobede. "Ovo ne liči na poraženu armiju. Zar ne znaju da su izgubili?" pitali su se. Jugoslovenska Armija nije bila poražena u ratu. Ona je izdana, što je sasvim druga stvar. I to će imati dalekosežnog uticaja i u Jugoslaviji i u Rusiji.
Po člaku Ričarda Norton-Tejlora koji je izašao u The Guardian-u (30.6.99): "NATO, naravno, nije imao izbora nego da slavi pobedu. Dobro isprobani metod pobeživanja kada stvari ne idu po planu je promena samih ciljeva plana." U martu, drugog dana bombardovanja, britanski sekretar odbrane je rekao da je cilj "izbegavanje predstojeće humanitarne katastrofe osujećivanjem napada jugoslovenskih snaga bezbednosti na kosovske Albance i ograničavanje njihove sposobnosti za sprovođenje takve represije u budućnosti."
Činjenica je da se najveći deo "etničkog čišćenja" u stvari dogodio tek pošto je počelo bombardovanje, i Jugoslovenska Armija je izgubila vrlo malo na Kosovu.
Stoga je jugoslovenska vojna sposobnost ostala netankuta. Činjenicu da JA nije poražena su priznali čak i dobrovoljci OVK. The Guardian, 30.06.99. prenosi izjavu Liraka Qelaja, 26-godišnjeg borca OVK: "Srbi nisu poraženi. Niti je NATO bombardovanje efektivno na Kosovu kako su se on i njegovi drugovi nadali. OVK je, potvrdio je, imala velike probleme da se odupre srpskim napadima i vrlo je malo mogla da učini da zaštiti hiljade razmeštenih lica od kraja marta. Takođe je rekao da je savet OVK, a ne srpske deportacije, uzrok napuštanja Kosova od strane nekoliko stotina hiljada Albanaca."
Na početku bombardovanja NATO diplomate su govorile da "... alijansa treba da uništi ili ošteti njegovu vojnu mašineriju> Kad ovo bude postignuto, NATO može objaviti pobedu..." (Financial Times, 27.3.99.). Njihov cilje očigledno bio da se unište srpski vojni kapaciteti. Uzrok ovome su strateški razlozi, jer dominacija Srbijom predstavlja ključni faktor dominacije celim Balkanom. Do kraja aprila, bilo je jasno da je "neuspeh kampanje da ostvari svoje početne ciljeve izazvao rastuće nezadovoljstvo među političarima na obe strane Atlantika. (FT, 24.3).
Kada je bombardovanje bilo gotovo, počela je da se javlja realističnija slika kampanje. Kao što je Wall Street Journal (8.6.99) istakao: "'Jedna stvar će nedostajati u završnom činu ovoga rata: osećaj da je ovo bila pobeda'. Suština je da Milošvić nije poražen. Posle 76 dana bombardovanja od strane daleko superiornije sile uz najpreciznije i najmoćnije konvencionalno oružije poznato čoveku, glava države od samo 11 miliona ljudi je bila sposobna da postigne kompromis."
General Majkl Rouz, bivši komandir UN Zaštitnog Korpusa, u Bosni 1994. napisao je pismo The Times-u (Londonskom) 14 jula 1999:
"Iznenađen sam da vidim da podržavate tekuću propagandu NATO i Britanskih političara koji neprekidno ponavljaju da je NATO vazdušna kampanja ostvarila svoje ciljeve. Očigledno je da nije. Posle 11 nedelja najintenzivnije vazdušne kampanje u istoriji ratovanja, jasno je da je NATO tragično propao u pokušaju da ostvari svoje inicijelne ciljeve. Četri hiljade ljudi je brutalno ubijeno i više od milion isterano iz svojih domova od strane Srba. Stoga je Alijansa bila primorana da redefiniše svrhu rata u vidu bezbednog povratka kosovskih Albanaca svojim kućama. Njen uspeh u ostvarivanju ovog manjeg zadatka ne bi smeo da sakrije osnovnu poruku da nije moguće zaštititi ljude bombardovanjem sa 15.000 stopa (5km). Umesto da se upušta u cinične propagandne vežbe, NATO treba da ispita kako će da efikasnije vodi humanitarne ratove u budućnosti. To će zahtevati od Alijanse da razvije bolje rukovodstvo i demonstrira veću spremnost da spusti trupe na zemlju. Tužno, ali izgleda da oba ova kritična elementa nisu trenutno prisutna."
Efekat destabilizacije celog Balkana
Iako je rat vođen pod licemernim sloganom prava na samoopredeljenje kosovskih Albanaca, jasno je da dalje komadanje Jugoslavije nije bio jedan od ciljeva NATO. Kao što Financial Times (27.3) ističe, "kompletna dezintegracija Jugoslavije ne može biti cilja NATO-a. NATO se opire ideji nezavisnog Kosova jer ona destabilizuje region. U početku je NATO odlučio da počne bombardovanje da bi izbegao širi konflikt, da pokuša da stabilizuje Balkan. Ali, umesto da ga stabiliziju, pogoršali su situaciju. Sada je ceo Balkan nestabilniji nego ranije."
Originalna namera iza sporazuma u Rambujeu je bila da se okupira cela Jugoslavija. To više ne dolazi u obzir. Kako bilo, sada se Amerika nalazi u poziciji da kontroliše popriličan deo teritorije na Balkanu. Ne samo Bosnu, koja je kao i Kosovo još jedan SAD protektorat - već odlučuje i o sudbinama Makedonije i Albanije takođe. Pošto se našla u ovoj poziciji, Amerika mora odlučiti šta sa njima. Amerikaci su hteli da uspostave stabilnost na Balkanu pod američkom kontrolom, i američki protektorat. Ali, ako se upitamo sledeće pitanje: da li je invazija Kosova uspostavila stabilniju poziciju Balkana? Odgovor je - ne. Ne zadovoljivši se pretvaranjem Srbije u ruševina, imperijalisti drže brutalnu ekonomsku blokadu koja će dalje rasturiti privredu, stvarajući užasne probleme populaciji. Ipak, ne može biti pitanja i ekonomskom oživljavanju Balkana bez rekonstrukcije Srbije. Trenutna blokada će imati ozbiljne posledice za sve susedne države, uzrokujući nove probleme i nestabilnost.
Postoji takođe opasnost od novog rata u Crnoj Gori, gde se zapad takođe bavi intrigama. Iako NATO verovatno ne bi pozdravio potpuni kolaps Jugoslavije zbog posledica koje bi imao na ostatak balkana, ipak, traži tačke oslonca za slabljenje i destabilizaciju režima u Beogradu. Prisustvo zapadnih trupa, i u Bosni i na Kosovu hrabri vladu Crne Gore u njenim pokušajima da rasturi Jugoslovensku Federaciju. Crnogorska vlada očigledno očekuje investicije sa zapada. Treba naglasiti da vlada planira da otpočne svoj sopstveni program privatizacije. Značajno je i d želi da uvede sopstvenu valutu, vezanu za nemačku marku. Ipak, secesija dela Crne Gore bi sigurno vodila novom ratu i daljoj destabilizaciji oblasti.
Makedonija je takođe pod ogromnim pritiskom. Oko 750.000 etničkih Albanaca, oko 23% populacije, živi u zapadnom regionu Makedonije. I kao što Financial Times (27.3.) ističe: "Jednako je teško zamisliti da to neće imati uticaja na makedonske Albance. Ukratko, ako se zadovolje aspiracije etničkih Albanaca da vladju Kosovom, ceo proces promene granica i premeštanja ljudi može opet početi, otvarajući novu rundu balkanskih ratova." Nezaposlenost od oko 40% samo dodatno uvećava problem. Prisustvo 12.000 NATO trupa je jedina stvar koja ih drži na uzdi.
Na samom Kosovu OVK stalno zahteva nezavisnost Kosova. Pokušavaju da se uspostave na vlasti, ali teško da će uspeti jer imperijalistička Amerika ne želi nezavisno Kosovo. To bi značilo stvaranje Velike Albanije, i imalo bi katastrofalne posledice po ostatak regiona. Već sada OVK priča o uključivanju ne samo dela Makedonije, već i Grčke u Veliku Albaniju. Ovo su opasne stvari! One samo mogu biti odskočna daska za nove ratove i katastrofe za sve naroe Balkana. Zaključak je neizbežan. Situacija na Balkanu je daleko nestabilnija nego što je bila. Nadasve, potencijalni raspad Makedonije predstavlja opasnost za Grčku, Albaniju, Bugarsku, čak i Rumuniju i Mađarsku da uđu u oružani konflikt. Ovo bi moglo dovesti čak i do opšteg rata na Balkanu u kome bi se našle licem u lice dva stara neprijatelja - Turska i Grčka. Posledice ovoga bi bile nemerljive za SAD, NATO i EU. Stoga, Amerikanci su sada zarobljeni na Kosovu kao što su zarobljeni u Bosni. Ne mogu se povući bez provociranja opšteg sukoba na Balkanu koji bi uključivao njihove saveznike i mogao dovesti do raspada samog NATO-a.
Hrvatska je u poslednje vreme vrlo ćutljiva. Ali posle smrti Tuđmana, zemlja se suočava sa novim problemima. Franjo Tuđman je bio još jedan bivši staljinista koji je postao reakcionarni buržoaski nacionalista. Ovaj bivši "komunista" je prihvatio simbole i jezik hrvatskog fašističkog ustaškog režima iz prošlosti - režima toliko krvavog da su se čak i nemački nacisti žalili na njegovu brutalnost. Dokle god je to odgovaralo njihovim interesima, imperijalisti iz SAD su se slagali sa ovom brutalnom politikom etničkog čišćenja Srba i bosanskih Muslimana. Ali posle kosovskog sukoba, Amerikanci su već počeli da se distanciraju od Tuđmana, što je promena do koje je došlo delimično zbog činjenice da neće živeti još dugo, ali i zbog toga što je on, sprovodeći svoj sopstveni plan na Balkanu, nije uvek bio spreman da pleše kako oni sviraju. Na primer, želeo je da bosanski Hrvati imaju svoj poseban politički identitet. Ovo je bilo usmereno u cilju njihove eventualne apsorpcije u Veliku Hrvatsku - što je bio Tuđmanov dugoročni cilj. Ovo je bilo u suprotnosti sa Dejtonskim sporazumom. Sa druge strane, upozorio je da postoje granice u saradnji sa tribunalom UN za ratne zločine.
Amerikanci bi sada želeli da Hrvatskom sada vladaju poslušnije figure, i manevrisaće u pravcu instaliranja marionetskog režima u Zagrebu. Ali ljudi polako shvataju da im kretanje u pravcu kapitalizma nije donelo ništa sem ratova, patnji i bede. Radnici Hrvatske postaju aktivni. Celokupna istorija pokazuje da postoji odnos između rata i revolucije. Kada se istroši šovinizam, mase počinju da samostalno posmatraju situaciju. Njihov bes je usmeren protiv vladajuće klike koja ih je navela na stazu smrti, uništavanja i siromašenja. Dok rat traje, radnička klasa je pognute glave. Ali, to ne može trajati večno. Pre ili kasnije radnička klasa će ući u arenu. U Hrvatskoj je došlo do velikih štrajkova radničke klase, o kojima se na zapadu uglavnom ne izveštava. To pokazuje proces koji će se odvijati u jednoj za drugom balkanskom zemljom u narednom periodu. U određenom trenutku stvoriće se povoljan teren za klasnu i internacionalističku politiku, baziranu na ideji socijalističke federacije balkanskih naroda, kao jedinom rešenju iz sadašnjeg košmara.
Reformizam i imperijalizam
Između domaće i spoljne politike postoji organska veza. Ovo je odlično izrazio von Clausewitz kad je rekao da je 'rat nastavak politike drugim sredstvima'. Ovo je potpuno tačno. Marksisti nemaju jednu teoriju za rat, a drugu za mir. Rat je samo nastavak politike drugim sredstvima. U jednom od svojih poslednjih članaka, "Sindikati i epoha imperijalističke dekadencije", Trocki je objasnio da u sadašnjem periodu postoji organska tendencija vođstva sindikata da se spaja sa kapitalističkom državom. Ovo se pokazalo kao tačno. Sindikati i vođe radničkih pokreta u jednoj za drugom zemljom postaju jedno sa kapitalističokm državom. Oni deluju kao agenti velikih banaka i monopola, a na međunarodnoj sceni, oni su najveći zagovornici imperijalizma, posebno američkog. Stoga, Toni Bler je bio jedan od najvećih navijača Klintona u ratu na Kosovu, a Džordž Robertson, njegov ministar spoljnih poslova, postao je generalni sekretar NATO-a. Ovo nije slučajno.
Ogromna ekonomska i vojna dominacija SAD takođe svoj izraz nalazi u gornjim slojevima radničkog pokreta. Reformistički lideri su njome oduševljeni. Naravno! Sitni buržuji su oduvek impersionirani moći, bilo kod kuće ili internacionalno. Trockista iz Šri Lanke, Kolvin Da Silva je jednom mudro rekao: 'koja god da je trnutno Biblija sitnih buržuja, njihov bog je uvek moć'. To objašnjava stav Blera i Šredera spram američkog imperijalizma. To je zakon koji rukovodi ponašanjem desnih reformista tako apsolutno, kao što zakoni Njutna i Ajnštajna rukovode kretanjem nebeskih tela. Kod kuće su još servilniji i zavisniji od banaka i monopola nego buržoaski političari. Razlog nije teško otkriti.
Srednja klasa, zbog svog središnjeg položaja stoji na pola puta između radničke klase i velikih kapitalista, uvek pogledajući na vladajuću klasu sa mešavinom straha, zavisti i ljubomore. Osećaju se inferiorno, i njihov osećaj inferiornosti ih tera da se predstavljaju pouzdano, da im se može verovati da će držati mase u pokornosti, da su najbolji branioci postojećeg poretka, itd. Ovo objašnjava zašto su radnički lideri na vlasti uvek servilniji prema krupnom kapitalu od običnih konzervativnih političara. Oni su manje sposobni da imaju nezavisnu politiku. Nekada konzervativna administracija, sačinjena od bankara, zemljoposednika i biznismena, može imati relativno nezavisniju politiku u odnosu na banke i monopole, žrtvujući kratkoročne interese jednog sloja krupnog kapitala, da bi se bolje odbranili dugoročni interesi kapitalističke klase kao celine. Ali, reformisti su organski nesposobni za takvo ponašanje. Kao nadzornik u fabrici koji malteretira radnike iz čijih redova je potekao ližući cipele menadžeru, desni reformisti ne propuštaju priliku da šutnu najslabije slojeve društva, verno sprovodeći diktate bankara i monopolista. A na svetskom nivou, radnički radnici iz srednje klase bore se međusobno da pokažu veću lojalnost NATO-u, tj. Velikom Bratu sa druge strane Atlantika. Istina, sa vremena na vreme ovo dobije oblik političke šizofrenije kada se interesi njihovih spostvenih bankara i monopolista sudaresa interesima Vašingtona. Ali, osnovna tendencija desnog reformizma je uvek dosledna - zaštita krupnog kapitala, nacionalno i internacionalno.
Kako bilo, ovaj proces ima i drugu stranu. Na određenom stepenu ovo će izazvati potrese i krizeu masovnim radničkimorganizacijama, utirući put formiranju masovnih levih snaga koje će biti otvorene idejama marksizma. Levi refomisti će ponovo izaći napred. Ali, levi refomisti su beznadežno zbunjeni i ne nude ozbiljnu alternativu. Dok desni reformisti otvoreno zagovaraju interese krupnog kapitala i imperijalizma, levi pokušavaju da nađu srednji položaj, odražavajući sitnoburžoasku prirodu reformizma. Nigde njihova oknfuzija nije jasnije izražena nego po pitanju rata. Kod kuće prihvataju postojanje kapitalizma, ali bi želeli da podilaze masama. U areni svetske politike, prihvataju vladavinu imperijalizma i gigantskih monopola, ali se zalažu za "mir". Po oba pitanja liče na dobronamernog vegetarijanca koji pokušava da ubedi tigra ljudiždera da jede lišće umesto mesa. Njihova ispraznost i površni utopizam se vidi u njihovim oknstatnim apelima Ujedinjenim Nacijama, koje naivno smatraju sposobnim da budu sudija koji može očuvati mir između velikih sila, kao učitvog britanskog 'bobija' koji pomaže staricama da pređu ulicu.
Ujedinjene Nacije i rat
Pored toga što je pisao o klasnoj borbi, Karl Marks je proveo dosta vremena analizirajući diplomatiju i odnose između sila. Trocki je takođe preporučivao svakom samosvesnom radniku da proučava diplomatiju, uči kako ona funkcioniše, da razume stvarnost koja leži iza diplomatskih laži. Naša je dužnost takođe da danas razotkrivamo laži imperijalističke propagande, i da prikažemo goli lični interes i cinične manipulacije koje leže iza fraziranja. Marksisti su obavili svoju dužnost tokom rata na Kosovu, razotkrivajući laži i licemerje imperijalističke Amerike i njenih prirepaka u Londonu, Parizu i Bonu. Značajan deo našeg rada je bio razotkrivajne laži o (ne)Ujedinjenim Nacijama ao navodnog faktora mira.
Nužno je pristupiti politici, bilo naciolnaoj ili internacionalnoj sa doslednog klasnog stanovišta. Mnogo je paralela između klasnog i rata među nacijama. Tu važe neki osnovni principi. Sporazum - bilo da je to ugovor između radnika i gazde, ili diplomatski sporazum izmešu nacija - samo je odraz odnosa snaga između suprotstavljenih grupa u datom trenutku. To je sve. Kada se odnos snaga promeni, sporazum se poništava. U fabrici, sporazum raskidaju radnici, ili još češće, gazde. Stvar se rešava štrajkom, koji rešava pitanje koja od strana je dovoljno jaka da nametne novi sporazum u svoju okrist. Isto važi i za sporazume među nacionalnim državama.
Hegel - taj izuzetno dubokoumni filozof - vrlo je nepopularan među buržoazijom i sitnom buržoazijom jer ga ne mogu razumeti. Između raznih gluposti koje o njemu govore, tvrde da je bio ratni huškač, preteča militarizma, pa čak i Hitlera. Ono što je Hegel zaista rekao je da se u istoriji sva važna pitanja rešavaju ratom. Teško je shvatiti kako neko može polemisati sa tako jednostavnim stavom. Celokupna istorija pokazuje da, kada se vladajuća klasa suči fundamentalnim problemima svojih bazičnih interesa, da se ne oslanja na sporazume na papiru, pregovore i slično. Ona ide u rat. Neko može lamentirati nad ovim, ali je to činjenica bez obzira na sve.
Ideja da se konflikt među nacijama može rešiti mirnom arbitražom je kompletna iluzija, kao što je jasno pokazalo iskustvo Lige Naroda pre drugog svetsokg rata. Pitanje Ujedinjenih Nacija se stalno postavlja od strane utopista svih šara i boja, pacifista i reformista. Ali istorija i ceo posleratni period - posebno poslednjih deset godina - pokazuju da niko ne obraća ni najmanju pažnju na Ujedinjene Nacije - osim tzv. levih reformista, koji, u svakoj internacionalnoj krizi bleje kao ovce. "Ujedinje Nacije, molimo!" Oni pokušavaju da javnosti daju rešenje za sve ratove i probleme. Ovi ljudi ne shvataju azbuku svetskih odnosa. Ništa nisu naučili iz istorije poslednjih pedeset godina.
Solon je jednom napisao: "Zakon je kao paukova mreža. Mali bivaju uhvaćeni, a veliki je pokidaju". Koliko je bilo duboko znanje autora Atinskog ustava imalo šravu prirodu zakona - i nacionalno i internacionalno! Ujedinjene Nacije ne mogu ništa da reše. Da budemo precizniji, UN su forum različitih imperijalističkih sila koje nekada mogu rešiti neke sekundarne probleme, kada se ne radi o fundamentalnim ineteresima. Američki imperijalisti pišu hvalospeve o UN, ali kad god imaj problem u kome bi im se UN mogle naći na putu, one ih prosto ignorišu. To smo videli u kosovskoj krizi. Levi reformisti su digli prašinu oko tzv. legitimiteta bombardovanja Jugoslavije: "Savet bezbednosti mora da glaa po tom pitanju, Un moraju da odluče!" Ali rat oko Kosova je još jedan dokaz - ako je uopšte i bio potreban - da kada su osnovni interesi Amerike u pitanju, međunarodni zakon je potpuno nebitan. Oni ga prosto ignorišu.
U ovome nema ničeg novog. Kada je Trocki otišao u Brest-Litovsk da pregovara sa Nemačkim i Austrijskim imperijalistima 1918, pokušavao je da dobije na vremenu. U isto vreme je koristio pregovarački sto u revolucionarnom i međunarodnom duhu, držeći revolucionarne govore, koji su bili usmereni preko glava Pruskih i Habsburških genrala i diplomata, radnicima Nemačke i Austrije. Njegova taktika je bila verlo efektivna. Govori su mu štampani u nemačkim i austrijskim novinama i izazvale su velike štrajkove i demonstracije. Ipak, ova revolucionarna diplomatija ima svoje granice. U jednom trenutku, usred jednog od njegovih govora, jedan od generala, Hofman, stavio je svoje čizme na sto. Trocki nije ni najmanje sumnjao da su jedina realna stvar u toj sobi te čizme na stolu. Naposletku, sva diplomatija mora biti podržana pretnjom sile.
U kosovskom konfliktu, vitalni interesi imperijalističke SAD su bili uključeni. Stoga nije dolazilo u obzir da one dozvole da se o tome raspravlja u Savetu Bezbednosti, gde bi Rusija i Kina stavile veto. Stoga su Amerikanci prosto ignosrisali Savet Bezbednosti. Prateći primer generala Hofmana, stavili su čizme na sto. Pokrenuli su rat protiv Jugoslavije koriisteći NATO, koji treba da predstavlja zapadni savez, ali je u stvarnosti blok kojim ona dominira. Iako SAD žele da sačuvaju UN, koje ponekad mogu poslužiti kao korisno pokriće za njihove operacije (kao u Koreji), kad god žele da stupe u akciju, UN prosto bivaju gurnute u stranu s prezirom. U svakom slučaju, UN veoma zavise od američkog novca. SAD često podsećaju UN na ovo, zaboravljajući da plate svoje dugove. I ništa realnije nije dozvoljavanje UN da diktiraju međunarodnu politiku SAD od davanja kontrole nad vojnim budžetom Grinpisu.
Efekat na Rusiju
Kosovski konflikt je imao veliki uticaj i njegove reprekusije se još uvek osećaju, posebno u ruskoj armiji. Ruski generali su bili vrlo pogođeni ovim ratom protiv njihovog tradicionalnog saveznika. Ruska vojska je sa užasom gledala kako se uništava jugoslovenska protivvazdušna odbrana sofisticiranim tehnološkim oružijem. Deset godina privatizacije i "tržišne ekonomije" nisu propali samo u Rusiji. Doveli su do ozbiljnog pogoršanja vojne borbene sposobnosti. Vojska nije dobijala odgovarajuće investicije deset godina. To znači da su sada bar deset godina iza Amerike. I jasno je da su nezadovoljni.
Ta neobuzdanost amrije se pokazala u incidentu kada su ruske trupe ušle u Prištinu. Kako se ispostavilo, to je bila samo epizoda. Ali je bila vrlo opasna epizoda i bilo je jasno da nije bila planirana od strane vlade u Moskvi. Ruski ministar inostranih poslova Ivanov nije znao ništa o njoj. Verovatno su ruski generali rekli da je bilo dosta, da je NATO-u dopušteno da se izvuče sa svim i svačim i da je došlo vreme da se suprotstave NATO-u i Amerikancima. Ivanov je govorio istinu kada je tvrdio da nije upoznat sa time. Verovatno ni Jeljcin nije znao. Ovo teško da može biti iznenadjujuće jer danas predsednik Rusije teško da išta zna. On je samo portparol klike iz Kremlja. Nazivaju ga 'Olovka' jer mu kćer daje dekret, a on ga samo potpiše. Na ivici alkoholičarske senilnosti, Jeljcin je nesposoban da reaguje na bilo šta, a još manje da razvija planove da izigra NATO. Samo s vremena na vreme dobije napad besa (obično povezanog sa ljutnjom na trenutnog premijera) i pojavi se na televiziji da raspusti vladu.
Jedan od najvećih kritičara vlade je general Ivašin. Jasno je da su on i drugi generali odlučili da je stvar prevršila svaku meru, da je NATO-u progledano kroz prste za ubijanje, i da je došlo vreme da se suprotstave NATO-u i Amerikancima. Ko god da je dao naređenje da ruske snage iz Bosne uđu u Prištinu, sigurno je da se nije šalio. Oni su zaustavljeni na vreme trgovinom, polemikama i nekim konferencijama, ali je rizik od koflikta tada bio vrlo veliki. Sigurno je da je zapad to shvatio vrlo ozbiljno, kao što je pokazala njihova panična reakcija na vest da su ruske trupe zauzele prištinski aerodrom. To je znak da je kap prelila čašu za ruske generale.
Zašto je Jeljcin prepustio Jugoslaviju njenoj sudbini? On je to uradio, kao Juda, za trideset srebrnjaka. Osim što su količine u igri u ovom slučaju bile značajno veće - 4,4 milijarde dolara, da budemo precizniji. Godine tzv. tržišnih reformi u Rusiji su osiromašile zemlju, do tačke kada je Moskvi trebao novac od zapada da izbegne kompletni kolaps. Godinu dana ranije zapad nije hteo da im da novac, ali sada su se plašili kolapsa u Rusiji. Plašili su se da će ceo proces reformi krenuti unazad; da će vojska preuzeti vlast sa komunistima i nacionalistima, ponovo centralizujući ekonomiju i izvršiti renacionalizaciju. Situacija u Rusiji je vrlo nestabilna. Iako je Rusija dostigla delimičnu stabilizaciju posle kolapsa u avgustu 1998, jasno je da takva situacija ne može dugo trajati. Avgustovski ekonomski kolaps je bio smrtni udarac tržišnim reformistima, i rat na Kosovu je bio dodatni ekser u njihov kovčeg. Moskva je u stalnoj krizi. To sada pogađa najosetljivije centre moći, uključujući armiju, koja ubrzano postaje otuđena od pro-zapadne klike koja je osiromašila i ponizila Rusiju.
U određenom trenutku, doći će do daljeg ekonomskog kolapsa, koji će imati vrlo dalekosežne posledice. Već sada postoji veliko protivljenje tržištu, "reformama", kapitalizmu, zapadu i Americi. Kriza na Kosovu je delovala kao katalizator. Zbog toga ta kriza nije bila obična, već je izazvala odlučujući preokret u Rusiji i u celoj svetskoj situaciji. S obizrom na stepen rasparad, zapanjujuće je kako su uspeli da se održe toliko dugo. Jedina stvar koja ih drži je politika Zjuganova i lidera Komunističke partije koji su im omogućili da postignu privrmenu i vlo krhku stabilizaciju. Rat u Čečeniji je evidentno isprovocirao Kremlj, u vidu diverzije. To može imati privremenog efekta, ali će se na kraju preokrenuti u svoju suprotnost. U određenom trenutku doći će do još većeg kolapsa čak i bez recesije na zapadu, što će imati dalekosežne posledice. Ruska radnička klasa će neizbežno stupiti u borbu vođena idejama i tradicijom 1917. i 1905.
Bez obzira šta se dogodilo, novi konflikt između Amerike i Rusije je neizbežan. Obe strane se pripremaju. U Moskvi, generali su došli do zaključka: "Juče je bila Jugoslavija, sutra ćemo biti mi! Stoga se moramo spremiti, moramo se ponovo naoružati." I naoružaće se. To ima ozbiljne implikacije za budućnost tržišne privrede u Rusiji, jer na sadašnjoj osnovi ozbiljan program ponovnog naoružanja i nacionalnog oporavka nije moguć. Situacija u Rusiji je vrlo nestabilna. Ozbiljni posmatrači na zapadu nemaju iluzija o perspektivama. Plaše se da će ceo program reformi krenuti unazad. U stvari, jedini način rešavanja krize je restitucija nacionalne planske ekonomije.
Čečenija i Kavkaz
Novi rat u Čečeniji je još jedan dokaz promene snaga u Rusiji u pravcu vojske. Generali su sada evidentno u sedlu. Ne samo da oni odlučuju o ratnim operacijama u Čečeniji, već to rade ignorišući mišljenje klike u Kremlju. Brois Jeljcin je sada nebitan. Ali armijskakasta neće obraćati pažnju ni na ostakat tzv. vlasti u Rusiji koji tretiraju kao izvor svih njihovih problema. Jednom kada okuse političku moć, ići se dalje i dalje.
Ofanzivi u Čečeniji su prethodile serije podmetnutih bombi u Moskvi i drugim ruskim gradovima. To je izazvalo sveopštu paniku u narodu i odmah su optuženi čečenski teroristi. Kako bilo, do dan danas nema jasnih dokaza da potvrde ove tvrdnje. Ni jedna čečenska grupa nikada nije preuzela odgovornost. Priroda ovih ciljeva je takođe intersantna. U prošlosti, islamski terorizam je bio usmeren protiv meta kao što su američke ambasade. Ali ovoga puta mete su bili stanovi, uglavnom u siromašnijim krajevima. Eksplozije su izazvale rezultate koji su koristili ruskoj vladi i generalima, ali ne i Čečeniji. Raspoloženje anti-čečenske histerije podgrejano od strane mas-medija je poslužilo da psihološki pripremi mase za novu ofanzivu. Izgleda da je provokaciju organizovao deo vladajuće klase. Smrt običnih ljudi iz ruske radničke klase je mala stvar za ove gangstere. Kao rezultat, rat je bio popularan u Rusiji i Putinova podrška je po istraživanjima javnog mnenja dostigla tačku da se o njemu govori kao o mogućem kandidatu za predsednika.
Zapad sa navodnim užasavanjem gleda kako Ruska Armija nastavlja da razara gradove i sela Čečenije - zgodno zaboravljajući da je on to isto radio u Jugoslaviji. Ali iako Amerikanci nisu časili časka u davanju ultimatuma i pretnjama Beogradu, sada su izuzetno strpljivi. Razlog je očigledan. Ne usuđuju se da upute direktan vojni izazov Rusiji. Ovo je, zaista, bio jedan od glavnih motiva Ruske Armije - da pokaže svetu da je i dalje "gospodar svoje kuće", i da više nije spremna da bude ponižavana pred celim svetom. Rat u Čečeniji je trebao da bude sajam ruske vojne moći, da se pokaže svetu - ne samo Kavkazu - da se sa Rusijom ne treba petljati.
Oni su ovo uradili sa tradicionalnom nebirgom za ljudski život koja je oduvek karakterisala ruske generale. Nikada ljude sa Kavkaza nisu tretirali nežno, kao što krvava istorija carističkih pohoda na region pokazuje. Ali, anti-ruska propaganda vrvi licemerjem. Zapad nije ništa više zabrinut za sudbinu Čečena nego što je bio za sudbinu Kurda ili kosovskih Albanaca. Onoliko koliko je sadašnji konflikt deo šire borbe za kontrolu nad Kavkazom, zapad je takođe zainteresovana strana i poprilično odgovoran za ratove koji pustoše region. Ne treba posebno naglašavati da marksisti osuđuju maltretiranje malih nacija Kavkaza i brane pravo na samoopredeljenje Čečena i svih drugih naroda regiona. Ali, to ne iscrpljuje pitanje u potpunosti. Čečenski secesionisti su se ozbiljno preračunali kada su pokušali da igraju na kartu Islama i intervenišu u susednim državama Dagestanu i Ingušetiji. To je bilo previše za Moskvu. Stoga, Čečeni će sada izgubiti de facto nezavisnost koju su imali. Rusija ne može prihvatiti potpuni gubitak Kavkaza, jer bi to značilo ulazak imperijalističke Amerike na njeno strateški važno levo krilo. Takođe su u igri i ogromne naftne i mineralne rezerve. Jasno je da je Ruska Armija spremna da preduzme sve da "pacifizuje" Čečeniju - čak i ako to znači pretvaranje cele zemlje u ruševine.
U Centralnoj Aziji već se vodi oštra borba za kontrolu nad bogatim zalihama nafte, prirodnog gasa i sirovina. Rusija stalno dolazi u konflikt sa Amerikom i Turskom. Zbog toga su Centralna Azija i rat u Čečeniji besneli proteklih deset godina. Bio je čitav niz ratova, i još više ih je u pripremi. Na primer rat između Azerbejdžana i Jermenije u kojem Jermeniju podržava Rusija, Iran i Grčka, dok Turska koju potajno podstiče Amerika, podržava Azerbejdžan. Već je istaknuto da je Turska povezana sa Amerikom i Izraelom. Amerikanci se plaše direktnog uplitanja u konflikt, ali su vrlo zainteresovani, posebno za naftu u Azerbejdžanu i Turkmenistanu. Centar ovog konflikta je borba oko naftovoda. Amerikaci huškaju Tursku, koja ima aspriacije prema velikoj teritoriji, pošto mnogi od naroda i u Centralnoj Aziji i Kavkazu govore jezik sličan turskom. Azeri, zvanični jezik Azerbejdžana je u stvari dijalekat Turskog, Uzbek je isto blizu, kao jezik koji se govori u Turkmenistanu. Turska je srednje velika imperijalistička sila, koja pokušava da se proširi u ovoj oblasti i dolazi u sukob sa Rusijom. Ovo su vrlo ozbiljne stvari.
Rat u Čečeniji je deo šire slike, kako Rusija počinje da preokreće svoje nacionalno povlačenje u Kavkazu, Dagestanu i čečeniji. Ali Rusija ne može nametnuti svoju volju severnom Kavkazu bez istovremenog obezbeđivanja kontrole nad južnim Kavkazom, gde je došla u sukob sa Gruzijom i Azerbejdžanom. Na Kavkazu, Gruzija je vrlo aktivna. Moskva je optužila obe zemlje da pomažu čečenskim pobunjenicima. Ovo je sigurno istina. Osim što im obezbeđuju rute za kretanje ljudi i zaliha, Gruzija je jedina zemlja koja prihvata prisustvo (iako diskretno) čečenske spoljno-političke misije.
Gruzija i Azerbejdžan su jasno znaznačili da žele da uđu u NATO. Amerikanci pokušavaju da ih odvuku od Rusije, tj. da usmere pretnju ka intersima Moskve, ali Rusi to neće tolerisati. Rezultujući konflikt je osnova za trenutni krvavi haos na Kavkazu. Gruzija i Azerbejdžan su već članice - zajedno sa Ukrajinom, Uzbeksitanom i Moladvijom - pro-zapadne grupe GUUAM, koja je izrasla iz ekonomskog saveza u bezbedonosnu kooperaciju. Oni su čak i formirali zajedničke snage da brane novi Baku-Supsa naftovod. Proklamovani cilj Baku-Supsa cevovoda i planiranog Baku-Čejan naftovoda kroz Gruziju do Turske je da se stvori ruta za naftu iz centralno Azijskih zemalja koja neće biti pod kontrolom Rusije. Ovo predstavlja i ekonomsku i stratešku pretnju Moskvi, koja je odgovorila na provokaciju obnavljanjem svoj uticaja u regionu.
Lider Gruzije, Ševernadze, bivši ministar spoljnih poslova SSSR-a i poslušnik Gorbačova, entuzijastični je obožavalac zapada i ne krije svoju čežnju da se priljuči NATO-u. U intervjuu 25. oktobra za The Financial Times, Ševernadze je rekao da namerava da "glasno zakuca na vrata NATO-a" u roku od pet godina. Pošto je ovo direktna pretnja za Moskvu, to nije bilo mnogo pametno. Rusija će sigurno reagovati silom, i ima svoje planove za sprovođenje u regionu. Moskva vrši sve veći pritisak na Tbilisi. Pored toga što podržava gruzijsku opoziciju, takođe podržava i separatističke pokrete u Južnoj Ušetiji i Abkaziji koji prete da rasparčaju Gruziju. Moskva je do nedavno imala trupe u Gruziji. Skoro su se povukle, ali to je samo privremeni korak. Moskva se priprema da Gruziji zabiberi čorbu. Ševernadze je već izbegao nekoliko pokušaja atentata. Ali, njegova sreća možda neće još dugo trajati.
Na svoj uobičajeni način, Stratfor je prokomentarisao: "Ruski graničari, povlačeći se iz prostorija u gruzijskom gradu Tbilisiju, ostavili su iza sebe mali poklon - nagazne mine. Ovaj ruski gest je malo primer mnogo šire ruske kampanje da povrati svoj uticaj u Gruziji i ostatku kavkaskog regiona. Rusija mora povratiti kontrolu nad južnim Kavkazom da bi osigurala severni Kavkaz i uticaj nad centralno-azijskim resursima. Sadašnja gruzijska vlast je prepreka ruskim ciljevima - prepreka za koju se Moskva obavezala da će je ukloniti". (Stratfor.Com Global Intelligence Update October 29, 1999). Ovo nije daleko od istine.
Nova ofanziva u Čečeniji, sa brutalnim pokazivanjem snage, deo je te strategije. U isto vreme sa ovom kampanjom, Rusija povećava pritisak na Gruziju. Moskva još ima nekoliko karata u rukavu. Preti vojnom intervencijom na granici Gruzije sa Čečenijom. Podržava vodeću opozicionu partiju u Gruziji. I pomaže trima separatističkim regionima: Abkaziji, južnoj Ušetiji i Ajari. Ševernadze optužuje - bez sumnje ispravno - Rusiju da finansira opozicionu Uniju Gruzijske Nacionalne Obnove, koju predvodi pro-ruski ajaranski lider Alan Abašindže.
Abkazijski liderVladislav Ardžinba je iskazao nameru da se udruži sa Rusijom protiv Gruizje i njenih NATO aspiracija. Krajem septembra, Rusija je potpisala bilateralni sporazum i otvorila svoje granice sa susednim regionom Abkazije nudeći ekonomske i vojne koristi. Posle privremenog zatvaranja granice u oktobru, Rusija ju je ponovo otvorila 26 okt. Štaviše, povlačenje ruskih graničara je omogućilo da materijal - koji je trebao biti predat gruzijskim graničarima - padne u ruke abkazijskih pobunjenika. Sa svoje strane, južna Ušetija je takođe prišla Rusiji. Njen predsednik, Ludvig Čibirov, rekao je gruzijskim Prime-nest 25. oktobra da njegova vlada u potpunosti podržava ruski kampanju protiv "terorista" u Čečeniji. Još jedan secesionistički region, Ajaria, zadržava takse gruzijske vlade i odbija da dozvoli predstavnicima vladajuće partije da uđu u region. Ruski graničari su takođe ostavili artiljeriju u regionu koja je preuzeta od strane regionalnih vlasti.
Rusija je već upozorila Gruziju da prestane da podržava separatističku čečensku vladu i njene oružane snage. Moskva je optužila Gruziju da je pružala utočište i slobodan tranzit Čečenima u prošlosti. Takođe tvrdi da su se čečenski gerilci pridružili izbeglicama koje beže u Gruziju i da se sada regrupišu na njenoj teritoriji. U intervujuu od 26. oktobra za Moskovsky Komsomolets, general Genadij Trošev, vođa ruske armije u Čečeniji, upozorio je da, ako Gruzija ne zatvori svoju 80km dugu granicu sa Čečenijom, da će Rusija "zapečatiti" granicu. Ruski avioni su već "slučajno" bombarodvali gruzijsko selo na putu ka cilju u Dagestanu ("Omalo incident").
U međuvremenu, Rusija koristi sva sredstva na raspolaganju da što više ritisne Kavkaz. Jermenija je glavni ruski saveznik u južnom Kavkazu. 27. oktobra je grupa naoružanih ljudi ušla u parlament u Jerevanu i ubila premijera i nekolikodrugih članova parlamenta. Suošečna sa političkom destabilizacijom, Jermenija se odmah okrenula Rusiji za pomoć. To je bilo predvidljivo, isto kao i odgovor Rusije. Samo dan po ubistvima, ruska federalna služba bezbednosti, Alfa komando jedinica je poslata u Jerevan. Pro-ruska jermenska vojska je izdala javno upozorenje da neće mirno posmatrati ugrožavanje beznebdnosti zemlje.
Rusija pumpa svoje mišiće
Nije poznato ko stoji iza atentata. Ali je vrlo jasno ko je imao koristi od njih. Rezultat je da je Jermenija bliže Moskvi nego ikad posle atentata, što je još više povećalo pritisak na Gruziju. U odgovoru na događaje u Gruziji i Jermeniji, gruzijsko odeljenje graničara je najavilo 28. oktobra da je udvostručilo trupe i mobilisalo sve oficire duž jermenske granice. Ali aztvaranje jermenske granice neće zadržati ruski uticaj van Gruzije. A posle Gruzije na red dolazi naftom bogati Azerbejdžan. Ukratko, Rusija je otpočela kampanju da povrati južni Kavkaz, i NATO ne može to zaustaviti.
Sve ovo ima implikacije koje idu dalje od pitanja Čečenije i Kavkaza. U vreme kolapsa Sovjetskog Saveza, predvideli smo da će Rusija nužno pokušati da povrati sve izgubljene teritorije i sfere uticaja. Događaji su pokazali da smo u pravu. Predviedli smo da će se Rusija, Belorusija i Ukrajina povezati. Proces je već u toku. U Ukrajini postoji velika težnja za poezivanje sa Rusijom. U Belorusiji, ne može se tvrditi ni da je kapitalizam ikada uspostavljen, i nije bilo mnogo promena u poseldnjih deset godina. Postoji težnja da se poveže sa Rusijom ponovo. Situacija u Ukrajini je katastrofalna. Flert sa kapitalizmom je bio još gori nego u Rusiji. The Economist je nedavno napisao: "Korupcija je potpuna, investicije skoro da i ne postoje, javne službe su uništene. Ukrajina je najgora od svih zemalja koje je EU priznala kao potencijalnog kandidata." Veliki slojevi populacije bi želeli da se povežu sa Rusijom. To posebno važi za istočni deo Ukrajine, iako manje u zapadnom delu, okji je nekada bio deo Poljske. Većina Rusa ne vide Ukrajinu kao posebnu državu. Jeljcinov savetnik za spoljnu politiku je Ukrajinu okarakterisao kao "privremeni entitet". Ovo adekvatno izražava odnos Moskve prema Ukrajini.
Savez između 'svovenskog jezgra' SSSR-a - Ruske federacije, Ukrajine i Belorusije - bi obezbedio veliko tržište i delovao kao moćan magnet na ostale eks-republike. U slučaju svtske recesije kretanje ka rekonstrukciji nečega nalik SSSR-u bi dobilo snažan podsticaj. Centralno-azijske republike bi se sigurno pridružile dobrovoljno. One su su imale koristi od pripadanja SSSR-u ranije, uprkos užasnim zloupotrebama. Sudbina baltičkih država bi onda potpuno zavisila od volje Moskve. Mogle bi biti okupirane za nekoliko dana. Tretiranje ruskih manjina bi mogli biti ozgovor za intervenciju. Ko bi to mogao sprečiti? NATO i EU bi gunđali, ali se ne bi usudili ni prstom da mrdnu. U ovakvim okolnostima, nije sasvim sigurno da li bi se ruska armija zaustavila na poljskoj granici. U slučaju velike krize, došlo bi do sveopšteg nezadovoljstva širom Evrope i Balkana.
Zemlje kao što je Rumunija, Bugarska i Srbija, gde je kretanje ka kapitalizmu završilo katastrofom, verovatno bi glasale da se vrate na staro. Stav Poljaka, Mađara i Čeha je teško odrediti. Ali bi svuda pro-zapadne, pro-kapitalističke partije bile do guše u problemima.
Za većinu populacije u istočnoj Evropi i Rusiji, kretanje ka kapitalizmu je bilo katastrofalno. The Econimist - etuzijastični navijač tržišnih ekonomija - priznaje da su "čak i sada liste gubitnika duge. Svuda se može čuti: ljudi koji su gazdovali ranije, 'komunistička nomenklatura', i dalje su na vrhu. Mudri aparatčik, grubi menadžer fabrike, nabolje se prilagodio kapitalizmu, uživajući koristi od unutrašnjih privatizacionih šema. Korupcija hara starim komunističkim svetom. Organizovani kriminal, sa malim protivljenjem policajaca, sudija i političara, hara regionom.
Stradanja sredovečnih profesionalaca kao i neobrazovanih u gradovima sa jedinom industrijom koja je propala, su ogromna. Skoro svuda, ljudi preko 60 goidna su očajni, a njihove penzije i štednja patetični. Život dosadnijeg tipa intelektualca {!} koji je nekada služio starom režimu je takođe prilično siv: u starim danima su čak i pesnici i slikari {!} imali svoje mesečne stipendije i skoro besplatno stanovanje. Nezaposlenost koja skoro da i nije postojala {....} je narasla preko deset procenata. Ironija sadaašnje post-komunističke ere je da su sami radnici - u brodogradnji i rudari, na primer - koji su toliko učinili da se sruši komunizam često bili prvi koji su izgubili posao u vrlom novom svetu {sic!}
Iako se većina zemalja starog Varšavskog pakta ponovo razvija, gep između onih koji imaju i onih koji nemaju se širi. Drugi procepi su se otvorili između metropola i malih gradova, između sela i grada. Što istočnije idete, gora je poljoprivreda. Oživljavanje seoskog života je svuda bilo teško. U poljskoj, gde je petina ljudi vezana za selo, ulazak u EU će verovatno značiti da će se taj deo morati reducirati na 5%.
U skoro svakoj eks-komunističkoj zemlji, standard zdravstvene zaštite je opao. U nekim, životni vek se skratio. U Rusiji, prosečan muškarac umire sa 58, kao u mnogim delovima Afrike; totalna populacija (sada oko 147 miliona) sada se smanjuje za oko milion godišnje." (The Economist, 6.11.99).
Širom istočne Evrope počinje da se javlja protivljenje tržitu. Argument da će tržišna privreda rešiti probleme Rusije i istočne Evrope se pokazala pogrešnom. Čak i u istočnoj Nemačkoj, postoji široka opozicija tržitu, što pokazuje veliki gubitak glasova PSD. Masa ljudi ne želi birokratski totalistarni Staljinov režim. Ali ne žele ni da žive u diktaturi velikih banaka i privatnih monopola. Dolazak velike recesije će gurnuti privrede istočne Evrope u krizu.Zapad počinje da shvata pravu situaciju u Poljskoj i sličnim zemljama, gde radnička klasa ima dugu revolucionarnu tradiciju. Stroub Talbot, sadašnji Klintonov strateg za istočnu Evropu i Rusiju, primetio je da je Poljskom narodu dato "previše šoka i premalo terapije". Nadolazeći period će videti revolucionarni razvoj događaja, posebno u Poljskoj, gde je ogorčena radnička klasa videla sve njene pokušaje i žrtve upropašćene i svedene na nulu od strane pohlepnih buržuja koji drmaju državom. Ideja da je potrebna nacionalizovana planska ekonomija će ponovo dobiti na značaju, ali pod demokratskom kontrolom samih radnika.
'Novi izolacionizam'?
"Sjedinjene Države sustegle svet kao kolos. Dominiraju biznisom, trgovinom i komunikacijama; njihova privreda je najuspešnija u svetu, njena vojska daleko najmoćnija. A ipak, pored svega toga, kolos je nesiguran. Imajući toliko moći, ne zna kako da se ponaša." (The Economist, 23.10.99.)
Uloga svetskog policajca će Ameriku skupo koštati. Sve protivurečnosti se ukrupnjavaju na svetskom nivou. I, kao vodeća kapitalistička nacija, Sjedinjene Države moraju platiti ceh. Nemilosrdna eksploatacija kolonijalnog sveta (ne samo u Latinskoj Americi) tokom decenija, izaziva eksplozivnu situaciju u jednoj za drugom zemljom. Ovo mora pogoditi Ameriku na vrlo direktan način. SAD su pokušale da stvore ekonomski blok koji se proteže od svernog pola do Panamskog kanala, i dalje. NAFTA već uključuje Kanadu i meksiko, a namera je da se proširi njena sfera operacija tako da pokrije celu zapadnu hemisferu. Ovo bi obezbedilo SAD ogromno tržište, koje bi moglo biti pretvoreno u privatni teren za proizvode industrije SAD i poljoprivrede u slučaju svetske recesije. Ali san o carstvu se već danas pretvara u košmar. Latinska Amerika je u velikoj recesiji. Jedna za drugom zemljom upadaju u socijalne i političke krize. U najmanje dve zemlje - Venecueli i Kolumbiji - veliki znak pitanja se nadvio nad opstankom kapitalizma. A ovo je pozicija i pre nastanka svetske krize.
Na glasanju protiv nuklearnih proba, baš kada je Klinton pokušavao da ubedi Indiju i Pakistan da ga ovaj sporazum, desničarska republikanska većina u Kongresu se ponaša na isti izolacionistički način kao i 1919, kada je porazila predsednika Vilsona glasajući protiv Versajskog mirovnog sporazuma i odbacila američko članstvo u Ligi Naroda. Danas, istina, SAD ne samo da su članica UN, već drže sve konce čvrsto u svojim rukama. Ali kad god osete da bi Savet bezbednosti mogao osujetiti njihove akcije, tretiraju Un sa dobro poznatim prezirom. "Amerika", kaže The Economist, "sa vremena na vreme maltretira ih, ignoriše ih, odbija da plati svoje dugove." Naravno. Zašto bi imperijalistička Amerika plaćala svoje dugove klubu koji joj nije sasvim po volji? Filozofija Kongresa je ona kakva bi se očekivala od prosečnog američkog biznismena - mešavina kratkovidog ličnog interesa i provincijalizma. Ali, ni izgled sadašnjeg inhabitanta Bele Kuće nije mnogo bolji. Nema one dalekovide vizije ili perspektive koja je nekada karakterisala pristup britanske ili francuske vladajuće klase međunarodnoj politici. Samo najbezobzirnije kalkulacije bazirane na trenutnom interesu. Takvi su kvaliteti vladara najmoćnije zamlje sveta na početku novog milenijuma. Niskim nivoom mentalnih sposobnosti vođa zapadnog sveta može se meriti stepen senilne dekadencije sistema koji predstavljaju.
Rastuća težnja ka izolacionizmu u Kongresu nije slučajna. Čak i najgluplji među ovim primitivcima su počeli da shvataju da je uloga Amerike kao svetskog policajca ne samo izvor potencijlnih profita, već nosi i rizik stvarnog bola. Kosovska afera, srećom po njih, prošla je bez kapi američke krvi. Ali kada se pogleda po svetu, on izgleda kao sve opasnije i nestabilno mesto. Ovo nije ni nalik onome na šta je ličio posle pada Berlinskog zida! A ipak, uprkos pokušajima Senata da uvuče Ameriku nazad u ljušturu, ideja izolacionizma nema budućnost. Ni SAD, kao ni Rusija, Kina ili Japan ne mogu više odolevati nezadrživoj sili svetskog tržišta. Uprkos svim protivljenjima i protestima u Kongresu, Amerika će biti primorana da interveniše u jednom za drugim konfliktom, sa nepredvidivim posledicama.
Stav imperijalističke SAD prema zapadnoj hemisferi je već pokazan invazijama na Panamu, Grenadu i Haiti. Ovim akcijama, Vašington je proglasio pravo da interveniše vojno bilo gde u "njegovoj" hemisferi. Ali, sve su ovo bile male državice sa bezznačajnim oružanim snagama (čak su u slučaju Haitija, oklevali jer su se plašili mogućih gubitaka). Ali Kolumbija je potpuno druga stvar. Situacija u Kolumbiji izaziva uzbunu u Vašingtonu, posebno dok se SAD priprema da preda Panamski kanal koji je u susedstvu. Gerilske snage sada verovatno kontrolišu najveći deo kopna. Razgovori su se otegli, bez ikakve perspektive. Gerilci jedva da su koristili pregovore da bi učvrstili svoje položaje - što je činjenica koja nije promakla ni vosjci ni Vašingtonu. Iako Amerkanci ne žele da intervenišu na kopnu, stalno snabedvaju Kolumbijsku Armiju "savetnicima" pod izgovorom rata protiv droge. Oni su obučili i opremili brojne specijalne jedinice koje su pod očiglednom kontrolom SAD. Tako je uplitanje SAD počelo još 60-tih.
Situacija u Venecueli takođe izaziva strpnju u Vašingtonu. Novoizabrani predsednik Hugo Čavez je naredio da se napravi novi ustav, koji bi između ostalog zabranio privatizaciju PDVSA, državne kompanije, teži da uvede restrikcije na strane investicije u naftnu industriju. Ova vrsta politike je u potpunoj suprotnosti sa planovima Vašingtona za privatizaciju i preuzimanje industrije i usluga zemalja Trećeg sveta po bagatelnim cenama. Čavez uživa masovnu podršku zbog njegove "mirne revolucije". Njegova koalicija Patriotski Blok dominira nacionalnom skupštinom sa 121 od 131 sedišta. Oslanjajući se na radnike i urbanu i ruralnu sirotinju, lako može odlučiti da odbaci kapitalizam u Venecueli. Takav razvoj događaja - potpuno verovatan u slučaju velike recesije - je ono što užasava vašington koji pritika Čaveza da obezbedi da njegova "mirna revolucija" ne pređe granice kapitalizma.
Pogledi republikanaca kao što je Džordž V. Buš je detinjasto jednostavan. SAD su svetska vojna sila. Niko normalan se ne bi usudio da im se suprotstavi u vojnom pogledu, ili u trci u naoružanju. Stoga, Amerika treba da se upusti u strane "mirotvorne" ili "humanitarne" operacije, samo da zvecka oružijem kada je potrebno, kao u zapletu bilo kog dobrog filma Džona Vejna. Postoji element zdravog razuma u ovom pristupu. U suštini, iza sve diplomatije mora stajati sila. Ali, oslanjati se na samu diplomatiju bi bilo ne samo jednostavno, već i detinjasto, jer je cilj diplomatije da postigne odabrane ciljeve bez potezanja oružija (koje je skupo i potencijalno opasno). Kao što je neko rekao za vreme kosovske krize: ovi ljudi su zaboravili da dok je priča jeftina, rat je skup.
Amerika se ne može separatisati od ostatka sveta, sa svim njegovim krizama i uzbunama, niti se odreći diplomatije, saveza i stranih uplitanja. Naprotiv. Njeno učešće će rasti i postajati sve agresivnije. Naravno, Amerikanci će pokušati da izbegnu direktno vojno mešanje, koliko god je to moguće. Na primer, ako se situacija u Kolumbiji - što izgleda vrlo moguće - otrgne kontroli, oni će verovatno pokušati da podstakne susedne zemlje da intervenišu u njenu korist da bi se "očuvao red". Ipak, onoliko koliko socijalne i ekonomske krize ne pogađaju samo jednu zemlju već celu Latinsku Ameriku, toliko će to dovesti do proširenja borbe u susedne zemlje. Na isti način, uplitanje imperijalističke SAD u Vijetnam je bio jedan od osnovnih razloga zbog kojih se rat proširio u Laos, Kambodžu i celu jugoistočnu Aziju. Pre ili kasnije SAD će biti uvučene u konflikt, sa ogromnim posledicama na same SAD.
Postoji još jedno objašnjenje za izolacionistička osećanja u Kongresu. Američki trgovinski deficit prema ostatku sveta je dostigao rekordni nivo (ovo ostaje istinito, uprkos nedavnim skromnim poboljšanjima). U sadašnjem ternutku, celokupna svetska ekonomija zavisi od Amerike. Amerika uvozi za trećinu više nego što izvozi. Takođe, od recesije u Aziji, tržište SAD je obilovalo jeftinim uvozom. U prvih osam meseci '99, uvoz je bio na nivou 10% većem od onog i '98. Da bi se oduprla ovom trendu, izvoz Amerike prema ostatku sveta bi morao da se poveća 30% nego uvoz - a to je potpuno isključeno - samo da bi se održao deficit na sadašnjem nivou. Instiktivna reakcija Kongresa je bila da smanji razmenu.
Još 1997, Kongres je odbio zahtev predsednika za autoritetom da ubrzanom procedurom postiže trgovinske dogovore. Od tada su kreatori politike postali vrlo obazrivi pri preduzimanju daljih koraka ka slobodnoj trgovini. Republikanska desnica u Kongresu je dala sve od sebe da blokira ulazak Kine u Svetsku Trgovinsku Organizaciju (WTO). Razlog nije teško uvideti. Kina ima veliki trgovinski suficit sa SAD a Kongresom dominiraju otvoreni ili prikriveni protekcionisti. Istina, kad tad će morati popustiti. Da je glasanje otišlo drugim tokom, izazvalo bi katastrofalan rascep između SAD i Kine, i potpuno potkopalo pro-kapitalističko krilo u Pekingu. Ali konflikti između Kine i SAD još nije razrešen.
Ne samo između Amerike, Kine i Japana, već i između Evrope i Amerike javljaju se sve veće tenzije. SAD je u konfliktu sa Evropom oko genetski modifikovane hrane, hormona u mesu i banana. Ovo je samo upozorenje na stvari koje nadolaze. U nedavnom istraživanju javnog mnenja, čak 46% Amerikanaca je reklo da "Amerika treba da uspori proces globalizacije, jer on pogađa američke radnike". To objašnjava zašto je Klinton morao da 'pokaže razumevanje' u vreme anti-WTO demonstracija u Sijetlu. Ovakvo raspoloženje postoji iako je nezaposlenost u SAD na rekordno niskom nivou. Šta će se desiti kad ekonomija počne da pada? Dokle god ekspanzija u SAD traje, protekcionizam ima uglavnom prikriveni karakter - obično u formi tužbi protiv dampinga i slično.
Ali, početkom ove godine Kongres je izglasao kvote na uvoz čelika, u odnosu 2:1. U slučaju depresije, ovaj protekcionizam će imati otvoreniji i agresivniji karakter. To će ugroziti samo postojanje osetljive svetske trgovine s teškom mukom građene u poslednjih pedeset godina. Setimo se da je upravo protekcionizam pretvorio krah 1929. u svetsku depresiju. U takvim okolnostima, unutrašnje kontradikcije koje se već vide u svetskoj politici će se uvećati hiljadama puta.
Evropa i Amerika
"Može se ispostaviti da je rat NATO-a na Kosovu bio šok koji je bio potreban da bi se stvari promenile. Za evropske vlade, spektakl američke moći prikaza u uglu njihove mape može biti zastrašujući. Shvatili su da je većina njihovog naoružanja sramno zastarelo u odnosu na američki arsenal stelt-bombardera i precizno navođenih raketa. Kada je jednom počeo, ovaj rat je postao vođen iz Bele Kuće i Pentagona nad čime su evropljani imali vrlo malo uticaja"(The Economist)
Rat na Kosovu je takođe bio prekretnica za Evropu. Činjenica da je ovo bio američki rat, u okme je NATO korišćen samo kao pokriće, dalo je jakog podsticaja Evropljanima da sami razviju svoje borbene kapacitete, nezavisne od dobre volje SAD - nešto što neće biti sigurno u budućnosti. Stvaranje evropskog jedinstvenog tržišta je bio pokušaj od strane jednog broja evropskih zemalja da se formira trgovinski blok sposoban da se odupre pritiscima giganata svetske ekonomije, Amerike i Japana. Liliputanske države zapadne Evrope su bile zgnječene između moćne imperijalističke Amerike i moćne staljinističke Rusije. Sada je pretnja sa istoka umanjena. Ali, još uvek su primorano da se drže zajedno jer se suočavaju sa konkurencijom iz Amerike i Japana, koji su zauzeti formiranjem sopstvenih trgovinskih blokova u Latinskoj Americi i Aziji.
Jevgenij Bžežinjski, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD za vreme Džimi Kartera, opisao je Evropu kao "pretežno američki protektorat, sa njenim saveznicama nalik na nekadašnje vazale i tributate." I on smatra da je ovo nezdravo za obe strane. U stvari, cela Evropa se oseća u ulozi 'sledbenika' imperijalističke SAD, i činjenica ne može biti sakrivena time što se to naziva "alijansom". Rat na Kosovu je razotkrio svu ponižavajući zavisnost Evrope od Amerike. Ali ovo se može promeniti u narednom periodu. Sada kada je SSSR prestao da postoji, evropske države, sa izuzetkom Britanije koja voli da skriva svoju hroničnu slabost iza fikcije "specijalnog odnosa" sa imperijalističkom SAD - nisu tako agilne u prihvatanju diktata Vašingtona.
Unutrašnji uzroci rastućih antagonizama između Evrope i Amerike su sukobi ekonomskih interesa. Uprkos izgledu prijateljskih odnosa, ekstremne kontradikcije između Evrope i SAD su otkrivene u Sijetlu na konferenciji WTO. Ključno pitanje je bila poljoprivreda. Sad teritraju evropsku zajedničku poljoprivredu politiku, ispravno, kao protekcionističku. Evropa brani svoje farmere odbacivanjem američkih poljoprivrednih proizvoda, krijući se iza mnoštva izgovora, kao što je korišćenje hormona i gentski modifikovane hrane. Ova srceparajuća briga za dobro potrošača bi bila ubedljiva, da nema dobro poznate činjenica da su i evropski farmeri isto tako umešani u svakave sumnjive radnje, kao što je gentsko mdofikovanje hrane. Na obe strane Atlantika je bitan samo profit. Svađe oko zdravlja i dobrobiti potrošača i životinja igraju otprilike istu ulogu u trgovinskim ratovima kao što je slogan humanitarizma i "samoopredeljenja" na Kosovu.
SAD optužuju EU da daje velike subvencije farmerima - što je istina - ali zaobilazi da spomene subvencije koje Vašington plaćasvojim farmerima. 8,7 milijardi dolara je dato u vidu "hitne pomoći" samo u 1999. Kao i 20-tih, opštoj krizi prethode krize u poljoprivredi, pogođenoj niskim cenama, hiperprodukcijom i stranom konkurencijom. Evropa i Amerika, u suštini, pokušavaju da izvoze nezaposlenost dok ljubomorno štite svoje interese. Konflikt interesa je posebno akutan između SAD i Francuske, i ne samo u oblasti poljoprivrede. Ove dve zemlje se stalno sukobljavaju u Trećem svetu, gde se Francuska ne može pomiriti sa gubitkom svog uticaja. Gorki sukob oko banana je odraz ovoga. Amerikanci tvrde, ne bez razloga, da su banane iz centralne i južne Amerike jeftinije i bolje od proizvoda Kariba koje uvozi EU. Ali otvaranje evropskog tržišta centralno-američkim plantažama (koje posedju velike američke kompanije) bi upropastile karipske prozivođače (koje poseduju velike evropske kompanije). I tako dalje, i tome slično.
Pregovori u Sijetlu su propali zbog nemogućnosti Evrope da se dogovori sa Amerikom. Ovo je bacilo tamnu senku na samu budućnost WTO. To je vrlo ozbiljno pitanje. Uskro će celokupan američki poljoprivredni izvoz sadržavati genetski modifikovane materijale. Šta onda? Verovatno e uspeti da skrpe neku vrstu kompromisa da bi se izbegla katastrofa u svetskoj trgovini, osnovni motor razvoja od 1945. Ali ova kriza oko poljoprivrede samo pokazuje koliko je krhka celokupna svetska trgovina. Ne postoji opšte shvatanje da je poljoprivreda dovela skoro do propasti Urugvajske runde pregovora. Ona bi mogla srušiti sadašnju. The Economist je u zabrinutom tonu prokomentarisao moguće posledice sloma razgovora u Sijetlu:
"Ako se to bude dogodilo, to će ohrabriti anti-WTO grupe da krenu u ofanzivu. Amerika, EU, i Japan bi još jače bili u iskušenju da pristupe kontrolisanoj trgovini. EU i Amerika bi udvostručile svoje napore da miniraju multilateralni pristup trgovini. Kongres treba da razmotri dalje učešće Amerike u WTO sledećeg marta; neki bi mogli da glasaju za povlačenje" (The Economist, 27.11.99).
U slučaju recesije, pukotine koje sada postoje između Evrope i Amerike bi se proširile u prave provalije. U prošlosti bi to dovelo do rata. U sadašnjim okolnostima, to je isključena. Ali može doći do vrlo oštrog trgovinskog rata koji može naći svoj izraz u oružanim konfliktima marionteskih država u Africi i Aziji za tržišta i sirovine. S obzirom na dubinu antagonizama između evropskih država, projekat jedinstvene evropske oružane sile ne izgleda vrlo prosperitetno. Odmah bi se nametnulo pitanje: ko komanduje? Zbog toga su sve priče o evropskoj super-državi na kapitalističkoj bazi obična glupost. Bez jedinstvene armije, države i policijskih snaga, nemoguće je ujediniti Evropu čak i na labavoj federaloj bazi. U SAD, na primer, različite države imaju značajan stepen autonomije, ali postoji samo jedna armija i federalna policija i cetralizovana država. Jasno je da je jedina mogućnost postizanja takvog dogovora u Evropi pod nemačkom dominacijom. To se nikada ne bi moglo postići mirnim sredstvima, već samo metodima koje je koristio Hitler i koji je, naposletku, uspeo da ujedini Evropu - pod svojom čizmom.
Vašington gleda na EU sa određenom dozom anksioznosti. Na jednoj strani, uspon izolacionističkog osećanja ih tera da gunđaju o uplitanju u skupe inostrane ratove preko Atlantika. Sa druge, plaše se posledica dozvoljavanja Evropi da izmakne njihovoj kontroli. Džordž Robertson, Blerov bivši ministar odbrane, sada nagrađen glavnim mestom u NATO-u, prokomentarisao je sa neobičnom ironijom naizgled šizofreni stav Amerikanaca prema Evropi, koji kažu 'vi Evropljani morate podneti veći deo tereta' a onda kad Evropljani kažu 'OK, podnećemo veći deo tereta', Amerikanci kažu 'jel' vi to nama kažete da idemo kući?'
Trenutno Evropa troši svega 60% sume koju troši Amerika na naoružanje. Ali to se može promeniti. Opšti proces naoružanja je neizbežan u narednom periodu. U stvari, već je počeo. François Heisbourg, francuski ekspert za odbranu, tvrdi da bi svaka evropska vlada trebala trošiti najmanje 40% svog ukupnog budžeta za odbranu na istraživanje i razvoj, da svede broj trupa na svega 0,3% stanovništva i da ni u okm slučaju ne smanjuje trošenja na odbranu ispod sadašnjeg nivoa. Ovaj stav teško da sadrži optimističi stav o mirnom svetu! Ali, čemu insistiranje na tolikom trošenju na istraživanje i razvoj? Sigurno je da nisu potrebna nova sofisticirana oružija da bi se vodio rat protiv Jugoslavije ili na Bliskom Istoku?
Nemačka sumnja u Ameriku je porasla, kao rezultat rata na Kosovu: "Nemačka politika će najverovatnije biti promenjena posle Kosova", piše Stratfor. "Menačka ima fundamentalni interes u održavanju dobrih odnosa sa Rusima. Sa geopolitičkog i finansijskog stanovišta, neprijateljska Rusija je poslednje što treba Nemačkoj. Skoro direktna konfrontacija Rusije sa NATO-om oko Kosova je bila gorko iskustvo za Nemce. Nekoliko dana su bili pred ambisom.Članovi crveno-zelene koalicije u Bonu su inherentno sumnjičavi prema SAD i vojnim avanturama. Oni su proveli poslednji mesec pokušavajući da demonstriraju da mogu biti dobri građani NATO-a, stavljajući na stranu njihovu senzibilnost 60-tih. Izašli su sa jasnim utiskom da su sa pravom bili nepoverljivi prema američkom rukovodstvu i zabrinuti za vojne avanture. Jedna od posledica Kosova je da će Evropljani uopšte, a Nemci i Italijani posebno, biti izuzetno oprezni u budućim kreativnim upotrebama NATO-a." (Stratfor's Global Intelligence Update: The World After Kosovo May 3, 1999)
Britanija i Francuska, obe nezadovoljne zbog nemačke dominacije Evropom, kreću se ka savezu. Pariz pokušava da odvoji London od njegovih veza sa Vašingtonom. Od drugog svetskog rata Britanija je svedena na ulogu virtualne klijent-države Amerike. Ipak, rat na Kosovu je označio prekretnicu između sila. Demonstracija vojne moći Amerike ih je primorala ka stvaranju Evropskog Odbrambenog Korpusa. Ali Britanija i Francuska ne žele da Nemačka njime dominira. Diskusija između Blera i Širaka u Londonu je bila o budućnosti britansko-francuske saradnje je odraz ovoga. To je označilo proces koji sigurno može završiti formiranjem nove Antante između Pariza i Londona uperenog protiv Nemačke. Tenzije unutar EU će rasti. Pod određenim okolnostima ovo može dovesti i do samog raspada EU. Ali ovo nije verovatan ishod. Uprkos svim konfliktima između njih, evropski kapitalisti znaju da moraju da pokušaju da se zbiju u zaštiti od SAD i Japana. To je slučaj "Either we hang together, or we hang separately."
Borba na svetskom nivou
Pre deset godina apologete kapitalizma su govorile o novom svetskom poretku mira, prosperiteta i stabilnosti. Umesto toga, ušli smo u najturbulentniji period ljudske istorije. Sadašnji period je već mnogo sličniji situaciji od pre 100 godina, nego izuzetnom periodu stabilnosti posle Drugog svetskog rata. Lenjinov "Imperijalizam" je izuetno moderan i danas. Šta je Lenjin rekao o imperijalizmu? Sa jedne strane, to je monopolski kapitalizam koji karakteriše dominacija monopola širom sveta. Proces monopolizacije je dostigao neviđene razmere. U sadašnjem trenutku celokupnom svetskom trgovinom dominira ne više od 200 kompanija. Na osnovu toga one određuju politiku vlada.
Vojno naoružavanje od pada Sovjetskog Saveza nije slučajno. Ne troši se sav taj novac tek tako. Imperijalističke sile se ozbiljno pripremaju za period koji sada počinje. Kako objašnjavamo takav kolosalni nivo vojnog trošenja? U doba hladnog rata mogao se naći odgovor na pitanje 'čemu sva ova oružija?' Ali, koji je razlog danas? Ne mogu se koristiti Kina i Rusija kao argument. Odgovor na ovo pitanje leži negde drugde. Eksploatisanje kolonijalnih naroda, pljačkanje Tećeg sveta će neizbežno proizvesti velika kretanja masa - novo izdanje socijalnih revolucija. I oni se pripremaju za to. To je jedino objašnjenje za rat protiv Iraka i ovo monstruozno siledžijstvo imperijalističke Amerike.
Ispod tankog vela "hrišćanske civilizacije", ova uglađena, demokratska gospoda američke vladajuće klase, ne prezaju ni od čega da zaštite svoje interese od ostatka sveta. Ni jedan varvarski čin nije preveliki, ni jedno mučenje preteško, koje se može nametnuti kolonijalnim narodima. Nisu to objavljivali u štampi, ali bombardovanje Iraka je nastavljeno i tokom kosovskog rata. Svakoga dana su bombardovali Irak, ubijajući običan narod, uprkos činjenici da je Irak odavno bačen na kolena u vojnom pogledu. Koji je razlog za ovo? Irak je poražen. Irak nije vojna pretnja. To je usmereno narodima Bliskog Istoka, jer oni znaju da su ovi režimi nestabilni. Ako prkosite Americi, ako prkosite nama, vitise šta će vam se desiti! Bombarodvaćemo vaz nazad u kameno doba. To je namera koja stoji iza.
U julu 1999. smo napisali:
Pokušaji dela imperijalističke SAD i NATO-a da prošire svoju sferu uticaja na istok je ubrzalo formiranje novih blokova snaga širom sveta. I rat protiv Jugoslavije je posebno doprineo ovom procesu. U odgovoru na pretnju NATO-a, Rusija je izgradila čitav niz novih vojnih saveza. Oni uključuju Kinu, Ukrajinu, Moldaviju, i čak i samu Jugoslaviju. Rusija takođe pravi saveze na Kavkazu gde ima konfliktne interese sa NATO-om. Ovaj agresivni ekspanzionistički stav SAD i NATO u spoljnoj politici je imao efekta posebno na Rusiju, ali i na druge zemlje. Sukob između Rusije i NATO saveza koji je nastao posle kosovskog konflikta, doveo je do značajnog pregrupisavanja snaga i odnosa među imperijalističkim silama. (New balance of forces emerges after the war in Kosovo, July, 1999)
Dominantna tema u svetskim odnosima na početku 21. veka će opet biti oštra borba između Amerike i Rusije na svetskom nivou. Od pada SSSR-a, velika borba za moć traje. Manifestuje se na Kavkazu i centralnoj Aziji, u borbi između imperijalističke Amerike i njenog saveznika Turske na jednoj strani, i Rusije i Irana, uz Kinu u pozadini, na drugoj. To je koncept novog hladnog rata, nove borbe za globalnu hegemoniju, novu podelu sveta u blokove. Rusija će neizbežno težiti da se poveže sa Kinom, koja je takođe u vrlo nestabilnoj situaciji. Rastuće shvatanje američkog hegemonizma gura Rusiju i Kinu bliže. Verovatno će i Indija biti uvučena u ovaj blok.
Povezivanje između Rusije, Kine i Indije protiv Amerike odgovara logici borbe između Amerike i Kine na Pacifiku. Nezadovoljan što su Atlantik i Mediteran kao maerička jezera, Vašington želi da doda Pacifik na svoju listu za kupovinu. Ovo će neizbežno dovesti SAD u sukob sa Kinom u narednom periodu. Takođe se zahuktava trka u naoružanju. Japan je, na primer, nedavno kupio protiv-vazdušne odbrambene rakete od Amerike što je alarmiralo Kineze, jer to ugrožava njihov raketni sistem. Tako da će oni proizvesti nove rakete. Ima još mnogo primera trke u naoružanju u Pacifiku. To su stvari koje dolaze.
Rastuće tenzije između Kine i Amerike u Aziji su sve veće. Prvo, tu je pitanje Tajvana, koje ako ne bude rešeno, može dovesti do rata u određenim okolnostima. Kinezi tretiraju Tajvan kao neotuđivi deo Kine, i svaki pokušaj da se Tajvan unilateralno otcepi dio bi shvaćen kao neoprostiva provokacija zbog efekta koji bi imao na druge nacionalne manjine u Kini (Tibet, Mongolija, Sinkiang, itd). Velike i rastće tenzije između Kine i Amerike ne proističu samo iz tajvanskog pitanja, već odražavaju fundamentalni sukob ekonomskih i strateških interesa. Pre deset godina, Amerika je Kinu tretirala kao tržište, i samo kao tržite. Istakli smo uto vreme, da ako zapad počne da investira u Kinu, Kina će izgraditi fabrike, koje će prozivoditi dobra, i da će ona biti izvožena na svetsko tržište gde će konkurisati američkim dobrima. Upravo se to dogodilo. Veliki i rastući gep između dve zemlje (na štetu Amerike) izaziva snažnu reakciju u SAD. Ovo će dovesti do oštrog konflikta, uprkos primanju Kine u WTO.
Sada se nadvio veliki znak pitanja nad budućnost kapitalizma u Kini. Kineska ekonomija - iako nije toliko loša kao Ruska - je velikim je problemima. Postoji ozbiljna opasnost od kolapsa Kineske berze, što bi upropastilo 40 miliona ljudi. Ulazak u WTO ne bi ništa rešio, već bi samo pogoršao stvari. Za razliku od Rusije, staljinistička birokraija u Kini i dalje čvrsto drži vlast. Eksperiment u tržišnoj ekonomiji, uspešniji nego u Rusiji se drži u okviru ranije određenih limita. Uglavnom je ograničen na obalske oblasti kao što su Guandong i Šenzen. Čak i danas, samo jedna trećina prozivoda se proizvodi u privatnom sektoru. Odlučujući je i dalje državni sektor i u slučaju krize privatni sektor može biti eliminisan. Ako radnička klasa ne uzme vlast, Kina se može vratiti u neku vrstu staljiističkog (maoističkog) režima, praćenog kretanjem ka savezu sa Rusijom. Upravo toga se plašeći, Kongres SAD u zadnji čas je prihvatio kandidaturu Kine za WTO. Da su odbili, poniženje Pekinga bi zadalo smrtni udarac pro-kapitalističkim "reformistima". Klinton je bio primoran da izvrši veliki pritisak na Kongres da bi popustio.
Kako bilo, ulazak Kine u WTO neće rešiti ništa. Dao je povremeno osveženje reformistima, vođenim premijerom Žu Rongji, ali njihova pobeda neće dugo trajati. Ni mastilo se nije osušilo na sporazumu pre nego što je Kina najavila zatvaranje stranih kompanija, uključujući francuski Telekom, koji je uložio 1.4 milijarde u pokušaju da osvoji značajan i ekspanzivan kineski sektor telekomunikacija, što je izazvalo mnogo protivljenja ovih kompanija.
"Investiranje u Kinu je oduvek bilo minsko polje", lamentirao je Business Week (29.11.99), "a WTO sporazum ga verovatno neće očistiti - bar ne isprva, a verovatno i nikada." Problem e prilično jednostavan. Masivan ulazak stranih kompanija u Kinu bi uništilo njenu domaću dravnu industriju, izazivajući nezaposlenost i socijalne nemire. Ovaj proces alarmira birokratij, i čini je odlučnom da se opire daljoj penetraciji velikih multinacionalnih kompanija. "Konzervativno" krilo povezano sa ljudima kao što je vođa Nacionalnog Kongresa, Li Peng, ostavlja im mnogo oružija u rukama da sabotiraju i odlažu sporazume sa stranim kompanijama. Ulaak Kine u WTO daje ima za pravo da se žale Ženevi umesto Pekingu. Kinezi će samo slegnuti svojim ramenima. "Pa šta? Neka se žale do mile volje. Ali industrija ostaje u našim rukama.
Opasnost nemira u Kini je jasna stratezima Kapitala. Business Week je prokomentarisao u uvodniku ulazak Kine u WTO sledećim rečima: "Nijedna komunistička nacija nije izvršila uspešnu transformaciju kakvu sada pokušava Kina bez izazivanja masovnih političkih potresa. I ni jedan sistem slobodne trgovine u istoriji nije stvoren u tako velikoj državi bez gigantskih potresa." I dodaje: "Sa 100 miliona radnika migranta koji dolaze u gradove, Kina se nada da može privući dovoljno stranih investicija da stvori poslove za svoje ljude. Ali, mora naći plitičku snagu da to izgura. Ulozi su veliki. Nepoštovaje pravila WTO može izazvati haos u svetskom trgovinskom sistemu i potkopati pokušaje Kine da postane moderna zemlja (Business Week, 29.11.99).
Još jedno potencijalno mesto sukoba u Aziji je Koreja, gde sada dolazi do revolucionarnih kretanja na jugu, dok se sever suočava sa kolapsom. Pentagon priča o opasnosti od rata, iako ne izgleda verovatno da bi Severna Koreja napala Jug. Istina, ovo je vrlo nestabilan totalitarni režim i ne bi bilo prvi put da se očajnički režim upusti u takvu avanturu. Iako je sever uništen, suočen sa glađu, neverovatna je činjenica da Pjongjang ima petu armiju na svetu po veličini. Ipak, Amerika bi bila primorana da interveniše, a takav poduhvat bi bio osuđen na propast. Verovatnije je da bi situacija u Severnoj Koreji bila sličnija Ruminiji od pre deset godina. Zemlja je u očajnoj poziciji, režim se ruši. Ipak, totalitarni režim može izgledati toliko čvrsto da niko spolja ne zna šta se dešava. Pod Čaušeskuom, jednog trenutka je izgledalo da je sve pod kontrolom, a sledećeg je sve eksplodiralo. Isto se moež desiti i u Severnoj Koreji.
Revolucionarni optimizam
Na početku 21. veka, rizik od velikog rata između razvijenih industrijskih nacija je umanjen, bar trenutno. Ipak, svet nije postao mirnije mesto. Sada se vodi bar trdieset oružanih konflikata. Ovo su "mali ratovi", od kojih se skoro svi dešavaju u Trećem Svetu. Činjenica da su mali u odnosu na svetske ratove koji su obeležili dvadeseti vek ne znači da su manje užasni za ljude koji u u njih upelteni. U ovom trenutku ima bar 50 miliona izbeglica u svetu. Ovi ratovi se ovde sa ogromnim divljaštvom i modernim oružijima uništavanja kao što su pešadijske nagazne mine koje osakaćuju ljude proterujući cevanicu kroz koleno. Većina žrtava se žene i deca. A deca i često učestvuju u ovim ratovima, naoružana smrtonosnim, ali laganim oružijem kao što su Kalašnjikovi. Uprkos svim demagoškim govorima o zabrani nagaznih mina, milioni ovih đavolskih naprava spremno stoje u zalihama, i lako se mogu naći u Angoli, Kongou i Avganistanu.
U narednom periodu takvi "mali" ratovi će postati još češći. U većini slučajeva to će biti marionetski ratovi, sa jednom ili više velikih sila iza njih. U Africi, SAD i Francuski imperijalizam se žestoko bore za kontrolu nad bogatim mineralnim nalazištima. Rusija i Amerika se sukobljavaju oko Kavkaza i centralne Azije. Ovo vodi krvavim i dugogodišnjim ratovima u kojima rivali koriste plemenske, etničke i nacionalne antagonizme za svoje potrebe. Posebno imperijalističke SAD, uprkos svom licmernom pričanju o humanitarizmu i demokratiji, spremne su da naoružaju i finansiraju najgore vrste lumpenproletarijatskog đubreta i nahuškaju ih na bilo koji režim koji im se ne sviđa. Najbolji primer je Avganistan gde stoje iza tzv. mudžahedina - bandita i koljača u rangu feudalnih lordova i reakcionarnih mulaha - u cilju rušenja pro-ruskog režima u Kabulu. Sada, 20 godina posle krvavog rata, zemlja je potpuno rasturena. Monstruozni talibanski režim, koji hoće da se vrati u sedamnaesti vek, uvukao je Avganistan u varvarizam. Zapad nije ni trepnuo. U suštini, rat je nastavljen. SAD, Rusija, Pakistan, Indija, Iran i Saudijska Arabija, manje ili više, nastavljaju da ohrabruju borbe između rivalskih frakcija. Jedini prigovor Vašingotna talibanskom režimu je što nije pod kontrolom i što daje utočište takvima kao što je Osama Bin Laden, islamski reakcionar koga je u početku podržavala CIA, ali je sada promenio ukus i diže američke ambasade u vazduh.
Razvijene kapitalističke zemlje se naoružavaju do zuba. U svetu razdiranom siromaštvom, glađu i nepismenošću u kome sedam miliona dece umire od bolesti kao što je dijareja, izazvane nedostatkom čiste vode za piće, milijarde se troše na razvoj i proizvodnju najsavremenijih oružija. To nije slučajno. Imperijalisti se pripremaju za ratove 21. veka - ne nalik Prvom i Drugom svetskom ratu, već ratovima koji će pokoriti male zaostale nacije i osigurati dominaciju imperijalizma. Francuska se naružava kako bi intervenisala u svojim sferama uticaja i na Bliskom Istoku. Nemačka se naoružava da bi se pripremila za konflikte u istočnoj Evropi i na Balkanu, i za eventualnu buduću konfrontaciju sa Rusijom. Rusija se naoružava da bi branila svoje granice, i ako je moguće, povratila teritorije i sfere uticaja na istoku, jugu i zapadu. Kina se naoružava da bi sprečila otcepljenje pobunjenih provincija, kao što se to desilo u prošlosti, i da sprovodi agresivnu politiku u Aziji koja bi lako mogla dovesti do rata u budućnosti. I sve su šanse da bi SAD bile uvučene u takav rat u Aziji. Sve ovo, naravno, su odlične vesti za kapitalističke kompanije koje proizvode oružije i prave velike profite iz svoje trgovine.
Za površnog posmatrača, kome su strani marksizam i dijalektika, sadašnja svetska situacija izgleda kao dani najcrnje reakcije. Kapitalizam i imperijalizam izgledaju da su čvrsto u sedlu. Civilizovane demokratije zapada, dok propovedaju pacifizam ostatku sveta, bave se eksperimentisanjem sporednim stvarčicama kao što su hemijsko i biološko oružije, uključujući antraks, i kugu koji su zbrisali trećinu populacije Evrope u srednjem veku. Na sve strane ratovi, etnički pokolji, varvarizam i vladavina ludila. A ipak su to samo površne manifestacije agonije sistema koji je nadživeo svoju istorijsku korisnost i koji je zreo za rušenje. Ratovi i potresi koji nanose čovečanstvu užasna stradanja, samo su simptom dubokih protivurečnosti koje proističu iz nepodnošljivih kontradikcija kapitalističkog sistema u periodu senilne dekadencije. U krajnjoj liniji, one su rezultat fundamentalnih kontradikcija između kolosalnog potencijala proizvodnih snaga i ludačke košulje privatnog vlasništva i nacionalne države. Od razrešenja ovih kontradikcija zavisi budućnost celog čovečanstva.
Istorija pokazuje da postoji odnos između ratova i revolucija. Francuska revolzucija je završila ratom. Ruska revolucija je počela ratom. Rat je produžetak nepodnošljive tenzije između nacionalnih država, kao što su revolucije izraz nepodnošljivih tenzija među klasama. Ne tako često, ratovi su takođe izraz unutrašnjih kontradikcija koje traže izlaz u međunarodnoj areni. Ali ratovi takođe podižu interne tenzije i dižu ih na n-ti stepen. Efekti Vijetnamsokg rata u SAD i ratova u Angoli i Mozambiku u Portugalu su dva slučaja koji jasno ilustruju to. Epoha u okju smo ušli će videti mnogo takvih slučajeva.
"Svaka akcija ima potpuno jednaku i suprotnu reakciju". Ono što važi u mehanici važi i u politici. Period polu-rakcije povezan sa Regan-Tačer doktrinama i nepoljuljane dominacije tržišta ("monetarizam") je odživeo svoje. Svuda vidimo počtke odbacivanja kapitalizma, njegove pohlepe, nejednakosti i okrutne nepravde. Najjasniji izraz ove činjenice su demonstracije ispred konferencije Svetske Trgovinske Organizacije u Sijetlu. To pokazuje da će dalji razvoj kolonijalne revolucije naći svoj izraz unutar Sjedinjenih Država i drugih razvijenih kapitalističkih zemalja u prema kome će demonstracije protv Vijetnamskog rata biti male. Ono što je posebno interesantno u vezi sa demonstracijama u Sijetlu je njihov jasan anti-kapitalistički karakter. Za razliku od anti-vijetnamskih demonstracija koje su imale uglavnom pacifistički karakter. Ovo je ozbiljan napredak i odražava promenu svesti.
Reakcija protiv kapitalizma i "tržišne ekonomije" uzima mnogo oblika, ali činjenica da milioni ljudi širom sveta počinju da sumnjaju u temelje sadašnjeg poretka je neomguće osporiti. Stav da je kapitalizam ("tržišna ekonomija") jedini mogući oblik društva, i da su ljudi zauvek osuđeni da žive pod jarmom Kapitala, prazotkrivena je kao netačna. Obećanja koja su data pre deset godina su ispala potpuna obmana. Azija je kolabirala. Latinska Amerika je u dubokoj recesiji a Rusija je u totalnom haosu.
Moramo biti spremni za iznenadne i oštre promene u situaciji u svakoj zemlji, u Meksiku, Boliviji, Grčkoj, pa čak i Britaniji i Nemačkoj. Velika kretanja se pripremaju, i pitanje nije 'koliko će to trajati, da li još dugo?' To nije pitanje. Na njega se ne može odgovoriti jer to nije naučno pitanje. Ono što možemo reći je: Moramo iskoristiti trenutno zatišje. To je zatišje između dve bitke. i ozbiljna armija u zatišju između dve bitke ne gubi dragoceno vreme, već čisti oružije, kopa rovove, nalazi nove regrute, trenira ih, proučava ratnu tehniku i priprema se za novu ofanzivu koja neizbežno sledi.
Tokom Prvog svetskog rata, lenjin je bio potpuno izolovan. Bio je u egzilu, bez sredstava, sa samo šačicom ljudi koje je mogao kontaktirati. Ovo je bila situacija crne reakcije, trijumf militarizma, trijumf rata, ludila, varvarizma, sloma civilizacije. A ipak je Lenjin bio sposoban da uoči elemente sazrevajuće revolucije ispd površine. Sa koliko radosti je pozdravio irski ustanak na Uskrs 1916, opisujući ga kao početak perioda revolucionarnog i nacionalnog poleta. Uskršnji ustanak je ugušila imperijalistička Britanija. Pa ipak Lenjinova analiza se pokazala tačnom za samo godinu dana. U svitanje novog milenijuma, Marksisti su jedini optimisti na planeti. Perspektive sa kapitalističke tačke gledišta izgledaju zaista bledo. U stvarnosti, ozbiljni stratezi kapitala snuždeno gledaju u budućnost. Nadolazeći period će biti bogat revolucionarnim mogućnostima. Ovo je brilijantno pokazala revolucija u Indoneziji koja još nije završena, kao i u Iranu gde je revolucija u svojoj ranoj fazi.
Ako pogledamo nazad u istoriju revolucija vidimo da nikada nisu poštovale granice. Revolucije 1848 su harale Evropom sa jednog na drugi kraj. Ruska revolucija 1917 - "deset dana koji su potresli svet" - ne samo da je imala efekta širom Evrope, već i ogromne posledice u Aziji i na Bliskom Istoku. Ali, sada su uslovi za svetsku revoluciju sazreli potpuno. Događaji na jednom kraju sveta imaju trenutni efekat u svim drugim. Napredak globalizacije znači da će se konflikti rapidno širiti iz jedne u drugu zemlju, sa jednog na drugi kontinent. U sadašnjoj epohi, kada revolucija počne u jednoj velikoj državi, proširiće se još brže nego u prošlosti. Sve ovo je potrebno za pobedu na linijama oktobra 1917, posebno u bilo kojoj ključnoj državi, i pokret će se proširiti kao šumski požar, ne samo iz jedne u drugu zemlju, već sa jednog na drugi kontinent. Ovo je epoha svetske revolucije. 21. vek će viedti ponovno rađanje klasne borbe koja pre ili kasnije mora dovesti do pobede radničke klase i uspostavljanja novog svetskog poretka umesto sadašnjeg haosa. Ime tog novog poretka je Internacionalni socijalizam.
Alan Woods i Ted Grant
London, 15. decembar 1999.