Kako su objasnili Marks i Engels pre 165 godina u njihovom čuvenom Komunističkom manifestu, buržoazija, pokušavajući da se izbori sa krizom samo stvara osnov za dublje i opsežnije krize. Fundamentalna istorijska dilema je još jednom postavljena pred celo čovečanstvo u sve jasnijim terminima: ili će osvešćeni radni ljudi preuzeti kontrolu nad sopstvenim životima i racionalno planirati privredu, ili će slepe anarhične sile kapitalizma nastaviti da vuku ljudsku civilizaciju u varvarstvo.
A) Kriza kapitalizma
Značajan deo glasova koje je SYRIZA osvojila na izborima 6. maja i njena sve veća popularnost uoči izbora 17. juna nisu pojave izolovane od globalne situacije. Sledeći talas podrške levici u Latinskoj Americi u drugoj polovini prošlog veka, kao i skorašnje ustanke širom arapskog sveta, svedoci smo radikalizacije društva čak i u srcu kapitalističkog Zapada, počevši od Grčke.
Od povlačenja nacista 1944, ovo je prvi put da se jedna partija koja je povezana sa herojskim grčkim komunističkom pokretom ikada ovoliko približila uzimanju vlasti. Ovakav razvoj događaja obeležava početak okretanja radničkih masa Evrope prema levici, usled duboke sistemske i međunarodne krize kapitalizma.
Mi marksisti iz SYNASPISMOS-a (SYNASPISMOS je jedna od partija unutar koalicije SYRIZA, prim.prev.) i SYRIZA-e iznova i iznova naglašavamo da sadašnja svetska ekonomska kriza nije posledica „neoliberalizma“, „korupcije“, „lošeg upravljanja“, ili neodgovornih postupaka nekih „bandita u finansijskom sektoru“; ona je proizvod sistemskih protivrečnosti kapitalizma. Temeljna kapitalistička protivrečnost je tačno ova: društveni karakter proizvodnje je prigušen činjenicom da pod kapitalizmom proizvodnja funkcioniše na osnovu jurenja profita i da su sredstva za proizvodnju potčinjena privatnom vlasništvu. Izraz „društveni karakter proizvodnje“ znači da je kapitalizam, u poređenju sa prethodnim socioekonomskim sistemima, preobrazio sredstva za proizvodnju u tolikom stepenu, da je bilo potrebno da sa njima radi ogroman broj ljudi, što je, pak, dovelo do međunarodne podele rada. Međutim, ovaj proces podruštvljavanja proizvodnje sadrži vlastitu protivrečnost u smislu da funkcioniše unutar strogih okvira privatne svojine i jurenja za profitom.
Kako je Marks ukazao, profit je u suštini akumulacija neplaćenog rada. Ovo znači da, kako bi ostvarivali veće profite, kapitalisti snižavaju cenu rada – drugim rečima, nadnice i plate radnika – čime ograničavaju kupovnu moć i nivoe potrožnje u društvu kao celini. Kao posledica toga, putem ove fundamentalne protivrečnosti između društvenog karaktera proizvodnje, na jednoj strani, i privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju na drugoj, masovna potrošnja je ograničena. Ovo, pak, predstavlja odlučujući činilac u izbijanju ekonomskih kriza, koje unutar kapitalističkog konteksta dobijaju karakter kriza hiperprodukcije.
Iz ove fundamentalne protivrečnosti kapitalizma takođe nastaje i anarhija proizvodnje. Pod kapitalističkim sistemom nema racionalnog planiranja proizvodnje i raspodele dobara. Svaki kapitalista proizvodi nezavisno od drugih kapitalista. Ova anarhija onemogućava ravnotežu između proizvodnje i potrošnje i, štaviše, doprinosi razvoju krize hiperprodukcije. Tendencija ka ograničenju potrošnje i anarhiji kapitalističke proizvodnje zajedno deluju i dovode do izbijanja kriza hiperprodukcije. Posledica takvih kriza je delimično uništavanje proizvoda, smanjivanje proizvodnje, otpuštanje miliona radnika i pogoršavanje uslova rada za one koji su još uvek zaposleni. Sve ove žrtve se nameću radi garantovanja opstanka kapitalističkog sistema.
Kako su objasnili Marks i Engels pre 165 godina u njihovom čuvenom „Komunističkom manifestu“, buržoazija, pokušavajući da se izbori sa takvom krizom, samo stvara osnov za dublje i opsežnije krize. Toga smo svedoci u našem vremenu. Da bi izbegli duboku recesiju 2008. godine, buržoazija je upumpala astronomske cifre u sistem, oko 14 biliona američkih dolara, od svojih globalnih rezervi, kako bi finansirala banke i krupne korporacije. A predavanjem računa za sve ovo radnicima i sitnoj buržoaziji, buržuji su nacionalizovali svoje gubitke. Čineći to, međutim, stvorili su ogromne nivoe nacionalnog duga na globalnom nivou, koji su, u kontekstu recesije u senci svetske privrede, podložni kontroli koliko i eksplodirajuća bomba.
Ovim postaje jasno da oni nemaju nikakvo učinkovito rešenje za krizu. Njihovi pokušaji da leče simptome krize – to jest ogroman dug banaka i države – daljim opterećivanjim radnika permanentnom štednjom, siromaštvom i masovnom nezaposlenošću, dalje pojačavaju krizu i prete ljudskoj civilizaciji ovim povratkom u varvarstvo.
Fundamentalna istorijska dilema je, još jednom, postavljena pred celo čovečanstvo u sve jasnijim terminima: ili će osvešćeni radni ljudi preuzeti kontrolu nad sopstvenim životima i racionalno planirati privredu, ili će slepe anarhične sile kapitalizma nastaviti da vuku ljudsku civilizaciju u varvarstvo!
B) Kejnz ili Marks? Danas nije moguće imati kapitalizam bez mera štednje!
Da bi kapitalizam preživeo – to jest, da bi profiti kapitalista ostali netaknuti – nema drugog rešenja osim teških i ekstenzivnih mera štednje. Sve bi drugo sa kapitalističke tačke gledišta bilo potpuno nelogično. Primera radi, ako buržoaske vlade povećaju javnu potrošnju, podstakle bi inflaciju i sve veće zjapeće deficite i dugove. Ovo je razlog zbog kojeg, po pravilu, ono čega smo danas svedoci širom sveta nije ništa drugo do različite verzije tih istih teških politika štednje.
Stari lek mejnstrim kejnzijanstva, koji uključuje velike državne troškove radi „podsticanja tražnje“, je odavno bačen u korpu za otpatke od strane buržoazije. Svako ko pripisuje modernu verziju kejnzijanstva politici Baraka Obame, teško greši, kao da zaboravlja da vlada SAD trenutno sprovodi najveći program rezova u modernoj istoriji, do 5 biliona američkih dolara. Štaviše, podrška politici koja podstiče „rast“ i „evro-obveznicama“ od strane buržoaskih vlada Francuske i drugih severnoevropskih zemalja daleko od toga da odražava novi model kejnzijanstva; radije, to je pokušaj da se teret recesije koja zahvata EU i evrozonu pokuša preneti na ramena nemačkog kapitalizma, koji je izašao kao najtčvršći među evropskim kapitalizmima usled globalne krize.
Istorijski gledano, buržoazija je pokušala sa kejnzijanstvom i nije uspela. Razlog zbog kojeg su SAD uspele da se izvuku iz duboke krize 1929-33. nije bilo zbog kejnzijanskih mera koje je usvojio Ruzvelt, kako su neki netačno tvrdili; radije, razlog je bio slabljenje konkurenata SAD usled katastrofalnog uticaja II svetskog rata. Niti je sposobnost SAD da se oporavi od ove velike krize pripisiva neučestvovanju SAD u većem delu II sv. rata; naprotiv, američki kapitalisti – kroz njihov sektor vojne industrije – ostvarili su profite prodajom oružja za rat.
U posleratnom periodu kejnzijanstvo svakako nije bilo osnovni činilac koji je podstakao razvoj zapadnog kapitalizma; radije, bio je to galopirajući razvoj međunarodne trgovine. Kada je razvoj počeo da se smanjuje tokom 70-ih, bilo je jasno da nastavak kejnzijanske politike koja je praktikovana vodi ka većim deficitima i većoj zaduženosti. Ovaj neuspeh kejnzijanstva je za posledicu imao okretanje buržoazije drakonskoj „neoliberalnoj“ politici kako bi stabilizovala kapitalizam, a ne kako bi ostala verna nekoj ideološkoj fiksaciji.
Danas reformisti unutar radničkog pokreta i levice, podržavajući kejnzijanske metode u vezi sa obezbeđivanjem „likvidnosti“ tržišta, brinu o simptomima sistemske bolesti radije nego o njenom izlečenju. Uzrok krize nije nedostatak „likvidnosti“; nedostatak „likvidnosti“ je rezultat kapitalističke krize.
Masovno usmeravanje javnih sredstava u privredu bi bio najkraći put ka državnim bankrotima. Štaviše, unutar kapitalističke privrede u recesiji, svako mešanje od strane države, poput upumpavanja ogromnih suma novca u privredu je u stvari preusmeravanje sredstava čija je vrednost iskrivljena, budući da ovo ne odražava stvarnu vrednost proizvodnje. Stoga, ogromno preusmeravanje državnih sredstava u kapitalistički sistem vodi ka inflaciji koja smanjuje prihode i povećava dugovanja.
Brzi i laki izlazi iz ove duboke krize kapitalizma, za kojima reformisti tragaju, ne postoje. Zbog duboke istorijske krize kapitalizma kroz koju prolazimo, realistično i trajno rešenje za osnovne potrebe gradskog i seoskog stanovništva ne može biti nađeno osim ako se to učini na radikalan način koji revolucioniše same temelje društva. Takva radikalna promena bi morala da bude sveobuhvatna ukoliko će garantovati značajnu zaposlenost svima, omogućavanje zdravstvene zaštite, obrazovanja i rešavanje stambenog pitanja, adekvatnu zaštitu demokratskih prava, prava na dostojanstvo, kulturu i životnu sredinu. Jedini istorijski put ka napretku čovečanstva je socijalistička revolucija.
C) Istorijska pat pozicija grčkog kapitalizma
Pošto je grčki kapitalizam „najslabija karika“ unutar evrozone, najviše se približio litici bankrota. Od sredine 90-ih sve do 2008, grčki kapitalizam je doživljavao nezapamćeni razvoj, uglavnom usled dostupnosti velikih i istorijski jeftinih kredita, kojima je veštački hranio potrošnju, pre svega građevinsku industriju putem hiljada hipoteka koje su omogućene. Do 2008, kako se ovaj period „razvoja“ bližio kraju, grčki kapitalizam je osigurao za sebe članstvo u „klubu“ razvijenog zapadnjačkog kapitalizma, premda kao jedna od njegovih „slabijih“ karika.
Slaba konkurentnost ove grčke „slabe“ karike je istorijski uzrokovana neuspehom grčke buržoazije da ozbiljno ulaže u nove tehnologije i u istraživanje i razvoj industrijske proizvodnje. Recesija u Grčkoj 2008. je izbila kao izraz globalne tendencije ka smanjenju sredstava za proizvodnju u vreme globalne krize.
Nezapamćena dubina recesije koja je zadesila Grčku potvrđuje veštački i šuplji karakter razvoja grčkog kapitalizma u dosadašnjem periodu. Međutim, ona je takođe otežavana pokušajima buržoazije od 2009. nadalje da brutalno izvlači prihode od masa kako bi otplatila lopovske državne dugove.
Trenutno se u Grčkoj suočavamo za najoštrijim programom rezova ikada viđenim u kapitalističkom svetu još od II svetskog rata. Izveštaj MMF-a o Grčkoj iz aprila 2012. kaže da će se program mera štednje primeniti između 2014. i 2020. sa ciljem stvaranja „prvobitnog viška“; nivo rezova je analogan programima primenjenim u Rumuniji između 1982. i 1989. godine tokom vladavine staljinističkog bonapartiste Čaušeskua i u Egiptu između 1993. i 2000. dokom vladavine kapitalističkog diktatora Mubaraka.
Prema zvaničnim ciframa Grčke banke, kumulativno smanjenje BDP-a između 4. kvartala 2007. i 1. kvartala 2012. je blizu 20%, što je stvorilo veliki broj nezaposlenih i siromašnih. Očigledno je da ekstremno reakcionarna politika „Trojke“ (MMF, Evropska centralna banka, EU) i vlade pojačavaju recesiju i da užasni rezovi izazivaju pad BDP-a.
Program oštre štednje koji je primenjivan nad Grčkom ovih godina nije „pogrešno prepisani recept“ od strane buržoazije. To je organizovani trud zapadnih imperijalista – i poverilaca i grčke vladajuće klase – koji veoma dobro znaju šta rade. Označavajući ovaj napad na životne uslove masa „deprecijacijom“ (Odbitak usled habanja. Obezvređenje.Prim. prev.), oni svesno priznaju da gnječe prihode radnika i sitne buržoazije kako bi servisirali javni dug koji je posledia lopovskih zajmova i takođe kako bi obezbedili buduće profite za moćnije delove kapitalističke klase.
Ipak, činjenica da se zemlja za zemljom u evrozoni suočava sa baukom preopterećenja dugovima dokazuje da je pat pozicija grčkog kapitalizma naprosto organski deo globalne kapitalističke pat pozicije. Izgledi grčkog kapitalizma su potpuno vezani za tmurne izglede evropske i globalne kapitalističke privrede.
Da su evropski i globalni kapitalizam sposobni za ulazak u period snažnog oporavka, postojao bi širi opseg rešenja grčkog duga na način koji ne bi zapretio budućnosti evra i koji bi dopustip ponovno podsticanje razvoja grčkog kapitalizma. Međutim, u trenutnoj situaciji gde svetska privreda ulazi u još jednu globalnu recesiju, odmah nakon prethodne, na horizontu grčkog kapitalizma se vide samo dalji bankrot i pad.
D) Izlazak iz evra i udarni valovi širom evrozone
Postoji jaka mogućnost izlaska Grčke iz evrozone. Međutim, ovo ne treba da se posmatra izolovano; radije, na to treba gledati unutar šireg konteksta krize evropskog i globalnog kapitalizma. Evro je ustanovljen tokom perioda uspona zapadnog kapitalizma. U takvom periodu, grozničav rast kapitalističkog profitiranja je obezbedio teren za najmoćnije delove evropskog kapitalizma – posebno nemačkog kapitalizma – da idu dalje sa integracijom Evropske Unije oko jedne valute. Nemački kapitalizam, uz pomoć evra, uspostavio je prevlast širom povećeg zajedničkog/unutrašnjeg tržišta EU i dalje ojačao svoju poziciju u globalnoj privredi.
Sad se, međutim, desila fundamentalna promena u situaciji sa dubokom recesijom koja se širi evrozonom, što, pak, pogoršava nacionalni dug. Pod takvim okolnostima, Nemačka i, uopšte, bogatiji kapitalistički Sever Evrope, bi morali da finansiraju dugove Juga godinama unapred kako bi zadržali dobrobiti evra. Međutim, postupajući tako, severnoevropski kapitalizam bi takođe bio uvučen u recesiju. Shodno tome, što kriza bude dublja, to će neodrživiji biti trenutni sastav evrozone za jače delove evropskog kapitalizma, pa se tako i evro sve više potkopava.
U kontekstu tog procesa, za Grčku, kao „najslabiju kariku“ u evrozoni, je objektivno najverovatnije da će prva napustiti evro. Ali ona nije jedina. Dramatično pogoršanje krize u Španiji pokazuje da se spisak kandidata širi svo vreme, što, pak, vodi ka pitanju evrozone sa manje članova, dramatičnoj promeni njenog trenutnog formata, ili čak njenog potpunog sloma.
Da sumiramo, sila koja gura Grčku van evra je samo odvijanje krize kapitalizma na svetskom nivou, a posebno u evrozoni. Duboka recesija u Grčkoj – pothranjivana recesijom na nivou Evrope i drakonskim merama „Memoranduma“ – je izraz iste one sile koja gura Grčku ka povratku nacionalnoj valuti.
Kratkovido je i netačno misliti da izlazak Grčke iz evrozone nije verovatan jednostavno jer je to protivno interesima ekonomskih moćnika u Evropskoj Uniji. Istovremeno, apsolutno je tačno da će veliku štetu evropskom kapitalizmu naneti odlazak Grčke i/ili drugih zemalja članica iz evrozone. Osim toga što će takav izlaz opteretiti države i banke novim dugovima, takav razvoj bi takođe izazvao brz porast troškova zajmljenja za sve „partnere“ i takođe bi snizio vrednost evra na svetskim tržištima valuta, destabilizujući time čitavu svetsku privredu.
Ovo je razlog tome što su sve do sada najjače kapitalističke zemlje evrozone, posebno Nemačka, pokušavale da drže Grčku unutar evra uz što manji trošak. Ovo je, međutim, značilo da su troškove snosili niži slojevi grčkog društva, radnici i sirotinja. Bez sumnje, oni zaziru od toga da Grčka ili bilo koja druga zemlja napusti evro. Ipak, politički je kratkovido praviti pretpostavke o ekonomskim izgledima kapitalizma zasnovane na onome što se kapitalistima snilo. U idealnom slučaju, buržoazija bi volela da nema nikakve recesije. Ipak, usled protivrečnosti u njihovom sopstvenom sistemu, od recesije se ne može pobeći. Slično, stvarna tendencije ka smanjivanju i potkopavanju evrozone nije nešto što bi oni želeli. Ipak, kao što smo objasnili, veoma je verovatno da će realnost situacije ovo njima nametnuti.
Nemački kapitalizam, i onaj moćnih severnoevropskih država, je u potpunosti svestan da će se situacija u kojoj se našao grčki kapitalizam pogoršavati, sa unutrašnjim uslovima koji guraju ka nekontrolisanom defoltu i sa potrebom za daljim zajmovima kako bi se grčki kapitalizam veštački održavao. Stoga će u jednom trenutku biti prinuđeni da izguraju Grčku iz evra, što će, pak, pokrenuti proces njegovog totalnog potkopavanja.
Povratak nacionalnoj valuti pod kapitalističkim uslovima bi bez sumnje ubrzao razaranje uslova života grčke radničke klase. Međutim, dilema biranja između evra i drahme je lažna. Povratak nacionalnoj valuti bi označio nov, akutni stadijum krize. Nema racionalnog ni praktičnog razloga da se radnička klasa i siromašniji slojevi društva pitaju da „biraju“ između trenutnog stadijuma kapitalističke krize i sledećeg. Jedini istinski politički izbor za radnike je sledeći: ili program za upravljanje varvarskim kapitalizmom ili program za zbacivanje kapitalizma sa perspektivom izgradnje socijalizma.
[Nastaviće se...]
Translation: Crvena Kritika (Yugoslavia)