Gornji dokument je napisan u žiži događaja, pre nego što je situacija bila potpuno jasna. Jedina mala izmena koju bi smo trebali napraviti je u odnosu na položaj Miloševića. Sada je jasno da, nasuprot ranijim izveštajima, nije napustio zemlju već je ostao u Beogradu, gde se susreo sa ruskim ministrom spoljnih poslova. Šta se događalo među njima ne možemo znati. Verovatno mu je Ivanov savetovao da se odrekne svih pomisli na otpor (savet koji bi bio suviša u svakom slučaju) i da kao dobar "demokrata" prizna poraz u zamenu za mogućnost da u budućnosti odigra nekakvu ulogu u jugoslovenskoj politici. Povinujući se neizbežnom, stari sivi lisac se pojavio na jugoslovenskoj televiziji zahvalno zaključujući poraz. Činjenica da je ovaj poraz nanesen na ulicama posle borbe koja je bila daleko od zahvalne nikome nije promakla. Štaviše, još uvek nije jasno da li će Miloševiću biti dozvoljeno da igra ulogu u jugoslovenskoj politici ili da li će uopšte ostati na slobodi neki period vremena.
Istina, novi lideri nastupaju oprezno, stalno ponavljajući da neće biti revanšizma. Ovo, kako bilo, nije rezultat nikakvih humanih pobuda. Oni moraju da se osvrću preko ramena ka generalima, koji ne bi lako podneli bilo kakvo suđenje Miloševiću i njegovim pristalicama, jer se plaše da bi oni mogli biti sledeći.
Što se tiče Amerikanaca, oni nastavljaju da reže o ratnim zločincima prizivajući bauk suda negde u Holandiji, čija je svrha misterija za većinu ljudi i koji do sada nikome ništa nije presudio. Pet godina posle bosanskog konflikta, Karadžić i Mladić ostaju na slobodi, trljajući nos Vašingtonu i njegovom sudu. Sada se čini da Milošević čini isto. Kako bilo, lord Oven, koji je izgleda naučio ponešto iz svojih pređašnjih bosanskih avantura, upozorio je da zapad treba da ostavi Miloševića na miru. Ističući sada ovo škakljivo pitanje, Vašington samo pokazuje staru izreku o američkim generalima (i diplomatama, kao što je Medlin Olbrajt) koja kaže da su oni nesposobni da savladaju veštine marširanja i žvakanja žvaka u isto vreme. kao što je Francuz jednom primetio: "Ovo je gore od zločina, ovo je greška!"
Teorija zavere i događaji u Jugoslaviji
autor: Alan Woods
London, 10. oktobar, 2000
Kako se dim razilazi nad situacijom u Jugoslaviji, javljaju se mišljenja podesna za svačiji ukus. Kao u radnji za odela krojena po meri, samo uđete u prodavnicu, i probate bilo šta što vam se prohte. I naravno, nemate obavezu da platite.
Postoji vrlo duga tradicija u balkanskoj politici da se pribegava teorijama zavere da bi se bilo šta objasnilo.Uvek se kuje neka mračna zavera u nekoj stranoj kancelariji ili drugde, neke opskurne sile koje iz ko zna kojih razloga manipulišu događajima. Takve stvari su neodvojive od balkanskih političkih komentara koliko i Ave Marija od časnih sestara ili seks skandali od spavaće sobe Bila Klintona.
Posle zbacivanja Miloševića, sada smo obavešteni da je to rezultat zavere. Ista priča je progurana pre deset godina da bi obasnila zbacivanje Čaušeskua u Rumuniji. Gradonačelnik Čačka, malog grada nedaleko od Beograda, ubeđivao nas je na televiziji da je sve ovo davno ugovoreno u tajnom sporazumu između jugoslovenske tajne policije i njega samog. Prišli su mu, kaže, neki od njenih članova koji su mu rekli da je dobar čovek i da radi veliki posao, koji treba da nastavi da radi, i, usput, ako ikada poželi da daju svoj život za njegovu stvar, samo neka ih pozove!
Melodramatični ton priče nas odmah stavlja u gard. On je čovek koji želi da prenaglasi njegovu stvarnu ili zamišljenu ulogu u oblikovanju događaja. Ipak, nemamo razloga da sumnjamo da se takvo pristupanje zaista i dogodilo. U našoj analizi nedavnih događaja (vidi: Revolucija i Kontra-revolucija u Jugoslaviji). objasnili smo da je osnovni razlog zbog koga je Milošević pao unutrašnji raspad režima. Da je bilo cepanja i podela u režimu nije tajna. Ova činjenica, kako bilo, daleko od toga da je kontradiktorna karakterizaciji događaja kao revolucije, u stvari je potvrđuje.
Lenjin je rekao da su četri preduslova revolucije:
1) vladajući krug treba da bude podeljen i u krizi, nesposoban da vlada na isti način kao i ranije,
2) srednja klasa treba da bude u previranju i da oscilira između vladajuće klase i proletarijata,
3) radnička klasa mora biti spremna da se bori i da napravi i najveeće žrtve da promeni društvo, i
4) revolucionarna partija i rukovodstvo.
U Jugoslaviji, iako je bilo nekih osobenosti, može se reći, sa izuzetkom poslednje tačke, svi drugi faktori su u manjoj ili većoj meri bili prisutni. Tačno je da je radnička klasa ostala ambivalentna sve do poslednjeg trenutka, kada je konačno stala iza pokreta. To je bio odlučujući element u jednačini. Što se tiče srednje klase, ona nije oscilirala, već otvoreno istupala protiv režima. Nažalost, stala je iza buržoaske opozicije koja im je obećala da će ih odvesti u obećanu zemlju, a odvešće ih samo u novi košmar. Ali, to je druga priča.
Naš fokus je centriran na krizu režima, koja, kao što Lenjin objašnjava, jeste prvi uslov za revoluciju. Da je režim bio podeljen i u procesu dezintegracije potvrđuju izvori koji su simpatisali prethodnu vlast. U članku pod nazivom Mafija podstaknuta SAD-om pokušava udar na demokratiju u Jugoslaviji", prof. Michel Chossudovsky za nedavne događaje optužuje mahinacije CIA-e.
Nema nikakve sumnje da je CIA bila aktivno umešana u podsticanje opozicije protiv Miloševića, ili da je Vašington plaćao buržoasku opoziciju. Sam Koštunica je javno demantovao da je dobio ikakav novac. Ali, ako je ovo istina, to je tako samo zato što je kao srpski nacionalista, ne baš pouzdan saveznik Vašingtona. Ali druge vođe buržoaske opozicije sigurno su dobile pozamašne sume od imperijalističkih SAD.
Članak citira informacije za koje smo mi znali da su istinite iz drugih izvora (neke od njih smo naveli u analizi: Revolucija i Kontra-revolucija u Jugoslaviji).
Ali, da su temelji režima bili čvrsti, nikakva količina stranog mita ne bi ga mogla srušiti. U stvari pritisak SAD je imao efekta u samom režimu. Činjenica da su članovi tajne policije prišli vodećim članovima buržoaske opozicije je pokazatelj toga. Tajne službe su očigleno znale više o stvarnoj situaciji nego bilo koja druga grupa. Osetile su kuda vetar duva i pripremala se da "napuste brod."
Kako bilo, kao i uvek, teorija zavere i dalje otvara više pitanja nego što daje odgovora. Prvo, treba primetitit da su se ovi agenti tajne službe izražavali sa najvećimoprezom. U stvari, dali su mig da bi ih naveli da su "stvarno" na njihovoj strani, i da iz pozovu kada dođe trenutak. Drugim rečima, tražili su zgodan izlaz kada postane stvarno gusto, a dotle su sedeli u svojim komfornim kancelarijama primajući dobre plate. Ako se ovo naziva "žrtvovanjem života za stvar" nikada ne bi nedostajalo dobrovoljaca za "umiranje"! Rečeno nam je da su kontakti sa ovim ljudima garantovali uspeh pobune. Ali nije data nikakva informacija o tome koliko ih je bilo, niti od čega se sastojalo njihovo sudelovanje. Jasno je da je ovo bila manjina, i da je svakako bila značajna kao simptom unutrašnjeg raspada režima, ali je jednako tačno da to bez intervencija masa nigde ne bi dovelo. Tip ponašanja koji se može očekivati od ovakvih "heroja" kao što su naši prijatelji iz tajne službe, potpuno nam je poznat. Da je pokret protiv Miloševića bio dovoljno snažan, onda bi oni odjednom pokazali spremnost da "umru za cilj". Da, sa druge strane, pokret nije bio dovoljno snažan, oni bi se jednako lako prikazali kao najodaniji Miloševićevi ljudi, i dokazali to momentalnim hapšenjem gradonačelnika Čačka i njemu sličnih.
Kako se ispostavilo, pokret je imao tako masovan karakter da su ovi elementi u režimu koji su već oscilirali ili flertovali sa opozicijom bili prelomili u svojim glavama. Drugim rečima, intervencija masa, i pre svega bar značajnog dela radnika, je ta koja je konačno podelila režim i izazvala njegov pad. Takvi događai su poznati kao revolucije. Nažalost, zbog odsustva partije i vođstva, celu situaciju su preuzeli i iskoristili buržoaski elementi koji će sada srpskom narodu dati dobru lekciju o tome šta znači buržoaska "demokratija". U jednoj Ezopovoj basni, žaba se naduvava da bi pokazala kako je ona velika. Naduvava se do tačke u kojoj konačno eksplodira. Dan pošto se borbe završe, svi "heroji" dolaze da nam objasne kako su u stvari oni, i niko drugi, ti koji su dobili bitku. Možemo slobodno ostaviti gradonačelnika Čačka i njegovu tajnu službu da se hvale "svojom" pobedom uz par flaša šljivovice, dok se radnička klasa Srbije priprema za buuće bitke koje će zaista odrediti sudbinu društva.