Srbija je već godinama pogođena redovnim masovnim mobilizacijama protiv režima Aleksandra Vučića, a protesti protiv Rio Tinta i skorašnji protesti protiv nasilja posebno su protresli njegov temelj. U oba slučaja, opozicija je tražila minimalne zahteve, a režim je pružio minimalne ustupke. Ipak, bilo je nemoguće biti nesvestan straha režima za svoju budućnost, usled sve težeg upravljanja situacijom, što u društvu, što unutar svojih struktura. Srpska napredna stranka počela je da gubi kontrolu nad svojim članovima, što onih na vrhu, to onih niže u hijerarhiji, a ironično, ono što je mirilo savest režima jeste potpuni nedostatak opozicije koja je spremna da pokaže bilo kakvu perspektivu,
...